Izvori srednjovekovne filozofije

Srednjovekovna filozofija razvila se pod uticajem hrišćanske religije, sa jedne strane, i antičke filozofije, sa druge.

Filozofi srednjeg veka mahom su bili i visoki sveštenici crkve. Z ovemo ih filozofima zato što su se bavili filozofijom, a ne zato što bi oni sami sebe najpre tako nazvali. Njihova glavna briga bilo je razjašnjavanje i izlaganje hrišćanskog učenja. Ta njihova dvostruka uloga uticala je na neke promene u odnosu na sliku sveta antičke filozofije. Po Bibliji, Bog je stvorio svet i čoveka iz ničega ( ex nihilo ), slobodnom voljom. On je ličnost koja govori i deluje, ali i tajnoviti vladalac ("svedržitelj") svemira. Na zemlji je bio njegov Sin - Hristos, koji je "istosuštan" sa njim. Hristos je jedan lik jednog jedinog Boga.

Sve ovo su, pored još mnogih drugih stavova, elementi hrišćanske dogme koja nije smela biti dovedena u pitanje. To otvara jedan problem koga ranije nije bilo u filozofiji. U Grčkoj nijedno učenje nije uzeto kao obavezno i smatralo se da je dokaz slobode u okviru filozofije raspravljati o svim učenjima. Glavni problem srednjevekovne filozofije bio je kako verovati u hrišćansko učenje, a ipak usvajati i razvijati filozofsko znanje koje možda donosi izazove samom tom učenju.

Antička filozofija je drugi izvor znanja pomoću koga se uobličava srednjovekovna filozofija. Stari i Novi zavet nisu pružali zaokruženu i razvijenu teoriju o strukturi sveta i prirodi Boga. Da bi se razvila teologija nužno je bilo nadovezati se na slična razmatranja antičke filozofije.

Osnovu za to prvo je pružio Plotin (204-270 n.e.). Plotina bi trebalo obraditi u okviru završnog perioda antičke filozofije, ali je on toliko uticao na hrišćanstvo da ga spominjemo tek sada. Struja u filozofiji koja počinje sa njim naziva se novoplatonizam. Plotin je prihvatio Platonov svet ideja, ali je iznad njega postavio viši princip - Jedno ili Boga. Novina je da je suština Plotinovog Boga iznad razuma, što znači da treba znati da filozofija i njeni pojmovi posustaju kada treba pozitivno odrediti šta Bog jeste. Ovim Plotinovim postupkom otvara se prostor za ono što će se kasnije u hrišćanstvu jasno označavati rečju vera, dok kod Plotina možemo govoriti o posebnim stanjima u kojima doživljavamo Boga: o intuiciji i ekstazi. Filozofija je ustvari retko sklona da traži posebna stanja da bi se imalo neko saznanje, nego po pravilu uzima da ga u principu svako i uvek može imati.

Plotin je izgradio posebnu šemu koja objašnjava strukturu sveta. Na vrhu šeme je Jedno (Bog), neshvatljivo i sveprisutno. Ono isijava (emanira) iz sebe Duh (Nus) kao sledeći, niži stepen bića. U Duhu se nalazi Platonov svet ideja i modeli za sve stvari. Jos niže je svetska duša i pojedinačne duše živih bića. One su veza idealnog i materijalnog sveta, okrenute i prema jednom i prema drugom, one oživljavaju materiju. Materija je najniži stupa nj Bića, ona je opozicija Jednom. Pošto Jedno isijava iz sebe sve ostalo, ono se može uporediti sa suncem, dok je materija potpuna tama. Čovek je biće na sredini ovih svetova, koga njegova priroda vuče i ka materijalnom svetu i ka idealnom svetu. Ova šema bila je prihvatljiva i inspirativna za kasnije hrišćanske pisce.

Na osnovu Plotinovih ideja u Atini je u 6. veku nastao spis kasnije poznat kao Pseudo-Dionisije Aeropagita, koji je dobio ovo ime po svom navodnom autoru, prvom hrišćanskom episkopu u Atini. U tom spisu se jezikom grčke filozofije govorilo o imenima božijim i crkvenoj i nebeskoj hijerarhiji. Spis je tek u 9. veku (827. n.e.) na Zapadu preveo jedan irski sveštenik, Jovan Skot Eriugena.

Dalji putevi antičkih učenja ka srednjem veku bili su dosta zamršeni. Negde od 7. veka n.e. na zapadu Evrope malo ko je znao grčki. To je ograničavalo upoznavanje sa starim grčkim filozofijama. Na latinski su ranije bila prevedena Aristotelova logička dela (preveo ih je Boetije, 480-524) i Platonov dijalog Timaj, gde se govorilo o Bogu-stvaraocu koji stvara svet na osnovu ideja.

Ostali Aristotelovi tekstovi su na Zapad stigli najpre preko Arapa. Spisi su ranije bili prevedeni na arapski i komenatrisali su ih čuveni arapski filozofi Avicena (11. vek) i Averoes (12. vek). Kada su prevedeni na latinski uticali su na zapadnu sholastiku, filozofiju koja se predavala u crkvenim školama. Najčuveniji poštovalac Aristotela bio je Toma Akvinski, koji predstavlja zenit zapadne teologije srednjeg veka. Kada je mislio na Aristotela, Toma Akvinski je pisao samo Filozof. Čitanje Aristotelovih spisa i njihovo komentarisanje predstavljalo je potku srednjovekovne filozofije sve do njenog završetka.

Istina O Seci Platanavoli stranicu

filozofijainfo.com

Napravi svoj bedž

Naručite pouzećem knjigu Vladimir Milutinović: Kratka istorija filozofije. Cena: 405. din + ptt troškovi. U mejlu navedite ime i prezime i adresu, uz kratku napomenu o narudžbi knjige.

Datumi vezani za srednjevekovnu filozofiju:

313. g.n.e. Milanski edikt - car Konstantin proglašava hrišćanstvo ravnopravnom verom u Rimskom carstvu

325. g.n.e. Crkveni sabor u Nikeji na kome je ustanovljeno Nikejsko "Vjeruju"

330. g.n.e. Osnivanje Carigrada (Konstantinopolja)

529. g.n.e. Car Justinijan ukida filozofske škole u Atini

827. g.n.e. Eriugena prevodi spis Pseudo-Dionisija Aeropagite na francuskom dvoru

1054. g.n.e. Godina početka šizme između pravoslavlja i katoličanstva

980-1037. g.n.e. Avicenin život

1126-1198 g.n.e. Averoesov život

1204. g.n.e. Krstaši pljačkaju Carigrad i odnose mnoge stare spise na Zapad

Izdavačka kuća Utopija izdala je nekoliko knjiga koje se bave srednjim vekom:

Fransis i Džozef Džajs, Život u srednjevekovnom gradu

Knjiga "Zivot u srednjovekovnom gradu" evocira mnoge aspekte zivota u srednjovekovnim gradovima u 12. i 13. stolecu, s posebnim osvrtom na grad Troa, sediste okruga Sampanje i mestu gde su se odrzavali veliki vasari. U 13. veku Evropa se nalazila usred trgovacke revolucije. Zanatlije, trgovci i menjaci novca iz cele Evrope, okupljali su se u Troa da kupuju i prodaju robu, menjaju i pozajmljuju novac, stvarajuci od grada trgovacki centar karakteristican za feudalno doba. Detaljnim opisom vasara u Troa, autori su nam pruzili uvid u ekonomski zivot u celoj Evropi. Slikoviti opisi srednjovekovnih kuca, domacinstava, odece, svakodnevnog zivota i obicaja gradjana, zatim prikazi lekara, skola, katedrala, oblika gradske administracije itd, cine ovu knjigu nezaobilaznom ne samo za profesionlne istoricare nego i za sve one koji se interesuju za ovaj istorijski period.

Fransis i Džozef Džajs, Život u srednjevekovnom zamku

U knjizi Zivot u srednjovekovnom zamku autori posmatraju zamak kao srediste srednjovekovnog zivota. Na veoma slikovit i dokumentovan nacin oni objasnjavaju kako je doslo do pojave zamkova, kako se njihova arhitektura menjala u zavisnosti od vojnih potreba, koju su ulogu imali u srednjovekovnom drustvu. Takodje, autori su izlozili i razlicite aspekte zivota u zamku - zivot gospodara i gospodarice zamka, lov, upravljanje domacinstvom, ljubavne odnose, viteski kodeks, nacine ratovanja vezane za zamkove, zivot seljaka u okolini zamka i njihove razlicite odnose prema feudalnom gospodaru... Knjiga se zavrsava razmatranjem uzroka nestanka znacaja zamka u zivotu srednjovekovnih ljudi i njegovim silaskom sa istorijske pozornice.

Erberto Petoja, Mitovi i legende srednjeg veka

Nepredvidljivo i cudesno putovanje kroz carolije jednog magicnog univerzuma, sposobnog da citaoca natera da sanja i da, kao i naši preci, pristane na fantasticno ostrvo koje se ne može pronaci, u predele koje nastanjuju heroji i drevna božanstva, prekrasne vile i hrabri vitezovi, sveci, monasi i pustinjaci, izmedu vecne mladosti i fantasticnih putovanja kroz vreme i u zagrobni svet...... Kalevala, Sumrak heroja, Pilat, Vergilije, prezviter Jovan, Meluzina, Kralj Artur, papisa Jovana, Amazonke, Ostrvo blaženih, Cistilište, Fontana mladosti, sveti Patrik…