|
||||||||||
| Imanuel Kant  Imanuel Kant (1724-1804) je živeo u Kenigzbergu, gradu u ondašnjoj
Pruskoj (danas je to Kalinjingrad, u Rusiji). Kažu da za života
nije napuštao grad. Ipak, on je u filozofiji stvorio učenje koje je daleko od zatvorenosti u lokalne okvire - baš on kao zadatak svoje filozofije uzima izgrađivanje univerzalnih normi koje bi svi mogli da prihvate, zadržavajući svoje različitosti. Bio je poznat po pedantnom i urednom životu,
tako da su npr. njegovi sugrađani mogli da navijaju sat po njegovim
šetnjama.
U filozofiji sa njime počinje novi period - Nemačka klasična filozofija (ili Nemački klasični idealizam). Kantova najpoznatija dela su tri kritike: Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma i Kritika moći suđenja. Ovim trima kritikama pripadaju i tri osnovna, jednostavna pitanja filozofije: Šta mogu da znam?, Šta treba da činim? i Čemu mogu da se nadam? Kant na ova stara pitanja filozofije odgovara na novi način, dodeljujući nove uloge pojmovima slobode i uma.Pozabavimo se prvo Kantovom teorijom saznanja. Kantov poduhvat u toj oblasti se može posmatrati kao sjedinjavanje najboljih elemenata empirizma i racionalizma u novu sintezu. Empirizam je učio da predmet nauke mora biti dat u iskustvu i da nije moguća pouzdana nauka o predmetima koji nisu dati u iskustvu. Odatle sledi da je nemoguća nauka koja raspravlja o prirodi supstancije kao da je ona data preko urođenih ideja, kao što je bio slučaj kod racionalista (Kant je moć da se imaju urođene ideje nazivao "intelektualni opažaj", za razliku od opažanja čulima). Dotle se Kant slaže sa empiristima. Ali, Hjum je stvorio probleme i empiristima i racionalistima, tvrdeći da uzročni odnos kao forma ne postoji u iskustvu, iako je to jedna od najvažnijih stvari u naukama, na koju se uvek pozivamo kada tvrdimo da u prirodi vladaju zakoni. A takvih formi koje omogućavaju iskustvo ima više. Kant je izvor svih takvih formi, koje povezuju čulna iskustva i prave od njih povezano i objašnjeno iskustvo (nauku), smestio ipak u razum. Taj razum sada nije deo duha u kome se stvara navika kao kod Hjuma, ni izvor urođenih ideja kao kod Dekarta, nego moć koja svojim pojmovima koje ne izvlači iz iskustva, povezuje iskustvo. Razum, dakle, obezbeđuje vezu raznovrsnosti iskustva i može time da usmerava eksperimente. Za napredak nauke prvo je potrebno zamisliti (izmisliti) moguće objašnjenje pojava, odnosno jednu hipotezu. Posle toga, naš razum svoje pojmove i hipoteze koje je stvorio, može da proverava i opravdava samo pomoću iskustva, a ne na drugi način, npr. preko urođenih ideja koje su istinite same po sebi.
 To je to novo rešenje za problem teorije saznanja koje je predložio Kant. Udeo razuma u saznanju zvao je apriori
saznanja, a udeo iskustva, aposteriori
saznanja. Ovi pojmovi govore o tome da je razum logički raniji kada
formiramo neku hipotezu, dok se čulni podaci potom smeštaju u okvire
koje je postavio razum. Na taj način čini se kao da subjekt
propisuje prirodi njene zakone. On
to ne čini realno, ali ti zakoni ne bi bili saznati bez njegovog
razuma. To je još jedna potvrda moći subjekta i značaja njegovih
osobina, prvenstveno njegove slobode, za napredak saznanja.
Pošto se ovo povezivanje iskustva moze zvati i sinteza, Kant je sve sudove nauke zvao sintetički sudovi apriori i smatrao da je glavni problem filozofije da objasni kako su oni mogući. Ali, naš razum nužno razmišlja i o pitanjima celine sveta koja nije data u iskustvu. To su pitanja o Bogu, slobodi, beskonačnosti, besmrtnosti. Kada misli na razmatranje ovakvih pitanja Kant ne govori više o Razumu nego o Umu. Kada razmišljamo o ovim temama naš um se, pošto je ostao bez pomoći iskustva, nužno zapliće u antinomije, situacije u kojima ne može da se odluči između dva stava. Na primer: Da li svet ima početak u vremenu, ili nema?, ili: Da li je svemir beskonačan ili konačan? To je, kao i ranije, zato što nam nije data moć intelektualnih opažaja kojima bi mogli saznati kakve su stvari po sebi, nezavisno od toga kako ih vidimo čulima. Stvar po sebi je po Kantu nesaznatljiva. To znači da ne postoji opažanje koje nije prožeto nekom teorijom, niti teorija koju ne treba opravdavati nekim opažanjem, te se zbog toga nijedna teorija ne može brzo i definitivno dokazati, što otvara potrebu za slobodnim komuniciranjem u filozofiji. Ne možemo prekinuti raspravu pod izgovorom da je naše mišljenje otkrilo kakvo je nešto po sebi, odnosno da je otkrilo poslednju istinu o tome. Kant je smatrao da je ovakvim rešenjem problema načinio kopernikanski obrat u filozofiji.
Kantova etika je takođe specifična i revolucionarna. U njoj Kant na još jasniji način primenjuje svoj pristup filozofskim pitanjima.
|
