Petronije Lazić

Uloga dosade u svakodnevnom zivotu

Ako odbacimo krajnji cilj negacije ljudskog okru ž enja, samoubistvo, kao nepotreban jer život ne traje večno, vilin konjic leti jedan dan, sekvoje traju po pet hiljada godina, i ostavimo čoveka da traje po prirodi stvari dok biološki ne skonča, šta njemu, kao subjektu proučavanja preostaje?

Televizija i masovni spektakli, sportovi, utakmice, nagradne igre, razna takmičenja, filmovi akcioni i psihološki, vesti, vremenske prognoze - sve se to odnosi na četvrtasti "mali ekran tv prijemnika" iz koga dolazi virtuelna stvarnost lišena bilo koje mogućnosti potvrđivanja ili negiranja, sa televizorom se ne može razgovarati niti ući u raspravu, on je jednostavno uvek u pravu u svom večnom monologu. Radio kao stariji i internet kao mladji brat imaju neku vrstu komunikacije, radio zamisljen za komentare slusalaca i internet zamišljen kao interaktivni komunikacioni link na nivou planete, ali sve i dalje ostaje u sferi virtuelnog, ma šta da uradite ništa u stvari niste uradili, za vas su sve te osobe nestvarne.

Po rimskoj tradiciji "hleba i igara" ovo bi trebalo da bude dovoljno, ali javlja se problem - nema hleba. Sve više hrane se pretvara u biodizel da bi se debeli vozili umesto da hodaju i smršaju dok ostali ne poumiru od gladi, inače je problem transporta uočen odavno, čak i kod Adamsa koji se pita "Zašto ljudi koji stalno putuju od tačke A do tačke B ne mogu jednom prosto da reše gde će da budu?", tako da je jedan veliki deo potrošnje goriva u stvari baziran na nomadskim sklonostima nekih grupa ljudi, ali sve to i dalje spada u deo hleba i igara, ako ste kojim slučajem nedovoljno glupi da bi vas zanimala žuta štampa, tračevi o polupismenim beskorisnim ljudima čije gluposti tako morbidno utiču na vaš život, a niste na poziciji da ste već obezbedili vas materijalni status, problem postaje teži.

Umesto motivacije uspeha u društvu, vama će prosto postati dosadno.

Pretpostavka da jedan tekst koji se u načelu odnosi na svega 2% stanovništva (mense) nije dovoljno širok je besmislena, jer bilo koji tekst baziran na filozofiji nikada neće dostići čak ni 0.02%, manje od dva promila, populacije, iz prostog razloga, da ako bi makar 1% ljudi na planeti umeli da razluče osnovne filozofske premise, dovoljna je logika za početak, svet bi naglo postao mnogo bolje mesto za život,  a ne postaje.

Dakle, ovaj tekst govori o besmisleno maloj populacionoj grupi, ispod 2%, mense, što podrazumeva makar darovitost i logiku, ako ništa drugo, a ne i inteligenciju, jer je to sposobnost prilagođavanja.

Uglavnom, većina ljudi sposobna da reši takav tekst sa nadprosečnim rezultatima nikada neće naći posao i ostaće marginalizovana dok postoji. Stvar deluje šokantno jer pomisao da se čovečanstvo lišava usluga najpametnijih ljudi nikoga ne čini srećnim, osim vlastodržaca i zagovornika teorije negativne selekcije koja se tako uspešno sprovodi već vekovima, zato nema baze na mesecu, ni svemirskih letova, ni fuzije, ni besplatne energije, i ako se oni budu pitali posle njih će potopa i biti.

Pretpostavljam da svako mora da sudi po sebi, nepismeni vrlo retko čitaju, jos ređe pišu, tako da i nije bilo za očekivati da sad pišem o vatrenom navijanju u nekom sportu, jer me te stvari nimalo ne zanimaju, TV je većinom isključen osim kad je neka dobra knjiga konačno prebačena u film, a to se jako retko događa, većina knjiga vrednih pažnje je pročitana, treba još, ali nisu dostupne, tako da se polako pojavljuje dosada ulazeći na mala vrata pitanjem o smislu postojanja, iz kojeg odmah izlazi i pitanje smisla fizickog postojanja pojedinca. Neverovatna nedorečenost i preskakanje s teme na temu, uočena u ovom tekstu, takođe je filter za manje pismene ljude, oni prosto neće moći da prate izlaganje jer ce se odmah izgubiti u digresijama i neće ni čitati tekst do kraja. Ono sto jeste pravo pitanje je "Šta mi mozemo da uradimo?"

Znam da nas nema mnogo i da smo vrlo nepovezani i pre će neko zalutati da čita ovo nego što će ići da gleda fudbal ili sluša beskorisne mutave urlatore kako proriču svetlu buducnost čim oni stignu tamo, znam da je nama jezivo dosadno i da se zato često dešava da poneko vrati molekule planeti da proba da napravi drugi put nešto bolje, ali pre nego sto se to desi voleo bih da čujem još neku ideju, ali stvarnu, ne one prazne, mi moramo i tako to, to nigde ne vodi, neku konkretnu ideju šta treba uraditi da bi ovaj zaglavljeni svet krenuo dalje.

Jer ako je nama postalo dosadno, ko će smisliti nesto zabavno?

Nepismeni, ili oni što rade 12 sati dnevno da nadmaše šefa i posle samo spavaju, neće smisliti
niko, a kad su stvari prepuštene same sebi onda idu najgorim mogucim tokom -  a upravo tako i idu.

Kako je uopšte došlo do situacije da negativna selekcija traje hiljadama godina i na kraju proizvede ovo?

Kako smo mi upali u priču o dosadi i da više nema ni nade ni svrhe učiti bilo šta i prosto čekamo da promenimo fizicki oblik, ako postoji nesto posle, ili da se vratimo prahu ako ne postoji? Da li je dosada koja nas obuzima konstruktivna ili vodi ka prostom nestajanju? Glup čovek nikada neće osetiti dosadu, on može satima da sedi i gleda pravo u zid, nesvestan trajanja vremena, a sta je sa ostalima? Moguće da se smatra da tako mala populacija kao sto smo mi i ne može ništa da promeni, jer da je mogla već bi se to i desilo, i zato se nastavlja sa negativnom selekcijom dok ne propadne sve? Šta uopšte možemo da uradimo?

Nadam se da ce neko pročitati ovo i doći do neke elegantne ideje kako da se problem reši, inače ćemo uskoro imati skoro potpuno zdravo telo planete iz koga je izvađen mozak i bačen u trnje, i trebaće vremena dok ljuštura padne i još malo vremena dok počne da truli, ali čim se to desi proces postaje nepovratan. Jasno je da je cilj svake vlasti da vlada nad što glupljim stanovništvom kako se niko ne bi zapitao zašto su na vlasti ljudi gluplji od njega, ali takva politika vremenom dovodi do toga da se društvo smrvi u celini i počinje da se vraća unazad, jer nema vise nikog da pokrene stvari unapred, u dobrom pravcu, a možda je sve ovo zakasnilo mnogo godina, mozda je ovo samo jedna od zadnjih ćelija koja iz trnja gleda kako ostatak tela truli, dok veselo nokti rastu i dalje (to je samo pogrešna pretpostavka, zato je koristim u smislu metafore a ne biološki), kao da će rasti večito.

Uvek će biti "posle mene potop" i "neka jedu torte", jer je to prirodna posledica naslednog prava da budale kroz demokratiju mogu da proglašavaju bilo šta, kao da ih to odvaja od jos smešnije teorije"naslednog prava" kao da neko posle smrti ima pravo da zadrži ono što je stekao otimačinom, jer drugi načini ne postoje, svaki zatvoreni planetarni sistem podrazumeva otimačinu kao jedini način da se materijalna dobra uopšte pribavljaju, što znači da će neki ljudi uvek biti uskraćeni za ista.

Nijedan do sada isproban sistem nije se pokazao dovoljno efikasnim u bilo kojem smislu, a novi se odavno ne smišljaju, a svaka vrsta koja nije spremna da ide dalje mora brzo da nestane, što će se i ovoj dogoditi ukoliko se nešto brzo ne promeni, ako najpametniji ljudi trpe dosadu, a glupi beskorisni vladaju u ime svih jasno je da tu nikakvog napretka nema, niti će ga biti. Nešto treba promeniti.

Jasno je da ovaj tekst ne može da da rešenje jer je pisan od strane jedne osobe a ne od trusta mozgova, ali makar usmerava pažnju na ciljnu grupu koja može da predloži rešenje, na sasvim marginalizovane, inteligentne ljude koji se smrtno dosađuju. Odatle treba početi, odatle će stići nove ideje, a ne od "političara" koji stalno okreću pedale na sobnoj bicikli koja stoji u mestu.