Zlatko Pangarić

MORAL

(Aksiomatski)

Aksiom egzistencije: Postoji bar jedna moralna norma (1).

Aksiom specifikacije (ili pozitivna norma): Postoji moralna norma ''a''.

Primedba 1: Sa normom ''a'' nismo odredili odmah šta je to moral. To je tek prvi ''isečak'' ili dodir dva ''lelujava carstva'' (2) misli i stvarnosti. Kažemo da je ''a'' jedna normativna specifikacija onoga što je određeno još i sa ''b'' ili ''c'', itd.

Definicija 1: Svaka zamisliva ''situacija'' može se opisati/propisati skupom ''jeste/treba'' normi/stavova (3).

Definicija 2: ''Jeste'' norma/stav…

Definicija 3: ''Treba'' norma/stav…

Definicija 4: Dve situacije su jednake ako se mogu opisati/propisati istim skupom normi, tako da su skupovi normi zatvoreni, tj. definisani su do kraja jednako.

Definicija 5: Dve norme mogu biti jednake ako su situacije koje opisuju/propisuju jednake (po Definiciji 4).

Primedba 1: Ako u jednoj situaciji normu ''a'' zamenimo normom ''b'' dobićemo drugačiju situaciju od slučaja u kome bi u istoj situaciji normu ''b'' zamenili normom ''a'' (4). Stvarnost se ne može ''opisati'' samo prirodnom naukom.

Primedba 2: Norma i situacija su neodvojivi, tj. norma stvara/menja situaciju a situacija stvara/menja normu (5).

Definicija 6: Moralnu normu smatramo zadanom ako je možemo definisati kao dobru.

Definicija 7: Posmatrani skup normi koje iscrpljuju naš pojam o dobrom zovemo moral.

Primedba 1: ''… iako u svom čulnom iskustvu nemamo kvalitet "dobrog", mi taj kvalitet ipak imamo u iskustvu.'' (Vladimir Milutinović ''Komentar…'')

Primedba 2: Faktički pojam dobrog je drugi primitivni pojam u Teoriji. Taj pojam se dakle mora uvesti spolja jer se ne može obrazložiti unutar Teorije (ne može se logički izvesti iz aksioma i prethodnih definicija).

Primedba 3: Možemo sa puno razloga smatrati da je ''dobro optimalizovati resurse i životne snage/potrebe'', tj. da je ''optimalizacija'' odredba pojma ''dobro''. Kant svoju ''maksimu'' pretvara u princip opšteg zakonodavstva, tj. ona treba ba bude prihvaćena od svih ljudi. To je granični slučaj optimalizacije. Optimalizacija kao termin nije ništa drugo nego ta promenjiva/arbitražna/preovlađujuća volja jednog društva od slučaja do slučaja. Dakle, moralno je ili dobro optimalizovati resurse/sredstva i snage/potrebe. Nemoralno je trošiti resurse više nego što je optimalno ili prikazivati svoje snage/potrebe većim nego što jesu. To je ono ''domaćinsko vladanje i postupanje'', itd. Generalno gledano odnos moje-tvoje mora se optimalizovati jer će se tek iz te racionalizacije (6) odnosa otvoriti prostor slobode (sloboda koja ne ugrožava slobodu drugog). To je ona sloboda koja balansira na razlici slobode shvaćene kao ničim ograničene volje i opšteg dobra (ma kako shvatili opšte dobro: Božja zajednica, komunistička zajednica, liberalno društvo ili pak globalno/planetarno društvo).

Shvatimo li ''dobro'' kao ''optimalizaciju'' možemo ove pojmove podvesti pod definiciju ''situacije'' koja se definiše skupom jeste/treba normi. Možemo npr. reći da je ''dobro'' aspekt našeg iskustva u definisanju situacija.

Primedba 4: Bitno je shvatiti da se ''kompletan'' opis neke situacije mora dati i sa ''jeste'' i sa ''treba'' stavovima/normama. Naučni stavovi/opisi stoga nisu ''kompletni'' ako se u njihovu problematiku ne uključi i etika. Konačno, možemo tvrditi da je upravo etika ono što kompletira opis, daje mu smisao. U tom smislu nauci zaista treba i filozofija. Dakle, nauka je npr. pronašla nuklearnu energiju ali tom opisu/znanju treba dodati šta treba raditi sa tom energijom a šta ne treba, itd.

Fusnote:

1. Identično pravnom normativizmu bečkog profesora Hansa Kelzena uvodimo pretpostavku pranorme koja daje obavezan, normativan karakter svim ostalim normama. Dakle, ne uvodimo pravo u moral nego po analogiji uvodimo i u moral pramoral ili pramoralnunormu . Identično je urađeno u Teoriji skupova gde je aksiomatski uvedena egzistencija skupa. Sa druge strane, možemo izvor morala (pramoral) i dalje smeštati u Boga, prirodu, ljudski razum, nacionalni duh, ideju, klase, itd., jer se suština morala neće promeniti. Npr. čovek ima savest, tj. grižu savesti, bez obzira da li smatra da je izvor morala Bog ili vladajuća klasa ili čak nema svest o problemu ''izvora'' , itd. Ova aksiomatizacija morala je zamišljena kao ispitivanje/utvrđivanje koliko se primitivnih (u logičkom smislu) pretpostavki ''nalazi'' u pojmu morala.

2. Metafora o dva ''lelujava carstva'' potiče od Sosir-a i ovde je treba shvatiti kao metaforu. Misao i stvarnost, ili originalno ''misao i zvuk'', su ipak neodvojivi. To su samo dve strane istog lista papira, da se poslužimo ponovo jednom njegovom slikom.

3. Bilo šta da pokušamo objasniti ili shvatiti moramo prvo ''opisati situaciju''. Nećemo i ne možemo uvek davati opis celokupne stvarnosti. Npr. možemo imati situaciju u kojoj neko baca čoveka kroz prozor. On će padati prema zemlji po zakonu gravitacije, dakle, po prirodnom zakonu, ali biće prekršena i društvena norma, dakle, društvena norma koja ne kaže šta će neminovno biti ili šta neminovno mora biti, nego ono što treba da se čini, što čovek treba ili ne treba da čini. Dakle ta situacija se može opisati ovim skupom jeste/treba normi, tj. tek je takav ''opis'' kompletan. Ili vidi: Radomir D. Lukić ''Uvod u pravo'', Naučna knjiga, Beograd 1988., str. 20: ''Iako je norma upućena na volju čoveka, ona je ipak uslovljena stvarnim stanjem, ono što po normi treba da bude uslovljeno je onim što stvarno jest .'' Definicija je faktički u kontradikciji sa Prvim aksiomom jer se pomoću definicije uvodi u etiku celokupni sadržaj sveta. Kažemo da je ''situacija'' primitivni pojam koji se uvodi u Teoriju jer se ne može izvesti iz Aksioma, tj. ne može se opravdati unutar Teorije.

4. Klasični slučaj je kada se čovek ne slaže sa normom, odnosno njenim ciljem. On krši normu, tj. umesto norme ''a'' uvodi normu ''b'' koja ima drugačiji cilj ili uvodi svoju ličnu volju kao normu. To je drugačija situacija od situacije u kojoj se vlastita volja zamenjuje normom. Prema definiciji 4 uvođenje ''nove'' norme u situaciju menja situaciju. Takođe i izdvajanje jedne norme iz opisa/propisa menja situaciju.

5. R. Lukić, Isto., str. 21: ''Norme, prema tome, mogu ili odražavati stanje ili ga menjati.''

6. Od XVII veka autori izvor prava i morala nalaze u čovekovom razumu. Od tada datiraju i naše moderne ideje slobode.