Vladimir Milutinović

Beleške o filozofiji partikularnog

Povod je „filozofija Panonije“. Tu su spojene dve stvari od kojih je jedna – filozofija – prima facie univerzalna, a druga partikularna – Panonija. Može li se to dvoje: Univerzalno i Partikularno spojiti i kakve su posledice? Sam postupak u filozofiji nije sasvim uobičajen, na primer pre će se govoriti o filozofiji egzistencije ili filozofiji uma („Istraživanje o ljudskom razumu“) gde su oba elementa u sintagmi univerzalna, u neku ruku. Ali ovde imamo nešto drugo, nešto eksplicite univerzalno kao što je filozofija (doduše, to ćemo tek videti) i nešto eksplicite partikularno kao što je Panonija ili Vojvodina. Možemo odmah da proširimo mogućnosti pa da vidimo šta se menja kada se kaže filozofija, na primer, Mađarske, Srbije, Šumadije, Petrovaradina? U kom kontekstu ove filozofije mogu biti važne? Na primer, da li se može očekivati da neko ko nije sa ovih prostora ili država ili mesta pokaže interes za filozofiju tih mesta? Recimo da može. Čak iako je predmet kojim se bavi neka filozofija eksplicite lokalan, ta lokalnost može biti predmet interesovanja, nešto kao što kada putujemo takođe dolazimo u dodir sa nečim lokalnim, nešto što ne mora da ima univerzalnu komponentu nego samo nenametljivo dopunjava neku našu intimnu geografiju. To bi bila filozofija Panonije, gde je Panonija predmet o kome se radi.

Međutim, čini mi se da kada se Panonija spoji sa nečim sa tako univerzalnim pretenzijama kao što je filozofija, onda u njoj mora da se vidi nešto što nije samo deo površine sveta nego nešto što u sebi ima nešto univerzalno, nešto što sadrži neki poziv na sublimaciju , a ne samo na proširivanje. Kakav taj poziv na sublimaciju može biti? On, opet, može biti namenjen onima koji zauzimaju neki prostor. Pošto svaka grupa ljudi može želeti da vlastitu partikularnost poveže, to se mora desti preko nekog izdvajanja zajedničkog, preko neke univerzalizacije. Ali univerzalizacije koja ostaje lokalna . Sad Panonija može biti subjekt čija je to filozofija. Ona sada ne odgovara na pitanje gde smo mi i kakvo je to, nego ko smo mi i šta je naše. Tako bi filozofija Panonije bila filozofija Panonaca, koja bi se sigurno kretala negde između deskriptivnog i normativnog (uzimajući nešto postojeće i pokušavajući da ostalo normira prema njemu) kao što to i obično biva.

Ali, čini mi se, da ni to nije dovoljno. Ja recimo nisam iz Panonije, a možda nisam ni blizu, mogla bi isto tako da postoji i filozofija Kvebeka ili Sečuana, i ne sumnjam da bi ona mogla biti zanimljiva, ali ja možda nemam ni para ni vremena za ovaj filozofski turizam: interesuje me nešto zaista univerzalno, što ima veze sa lokalnim ali može direktno da se konzumira, direktno korespondira sa mnom i predstavljeno je tako. Recimo to preko književnosti: skoro svaka književnost je vezana za lokalno ali se ono gubi u nazivima i kada se kaže francuska književnost to ima smisla samo kao pomoć u klasifikaciji, i možda kao skraćenica za jedan stil i skup tema, ali to nije književnost za Francuze .

To je sad sličan problem: Kako će filozofija Panonije, izbeći da bude filozofija za Panonce?

Sad ovde može da se odgovori: „Kako za Panonce, nije za Panonce nego za sve!“ Ali to je prelako. Čak i da smo sasvim svesni da tu ima koristi samo za Panonce možemo preporučiti stvar svima jer će Panonci imati koristi i od toga. Ili, stvar možemo postaviti još šire. Evo šta kaže Rasel u knjizi Naše saznanje spoljašnjeg sveta : „Viđeni samo kao pomoćne hipoteze imaginaciji, veliki sistemi prošlosti zaista služe vrlo korisnim ciljevima i sasvim su dostojni poštovanja. Ali je nešto drugo potrebno, ako filozofija treba da postane nauka i da teži rezultatima koji su nezavisni od ukusa i temperamenta filozofa koji ih brani. U onom što sledi pokušao sam da pokažem, ma koliko nepotpuno, način na koji se ovaj desideratum može da ostvari.“ (19). Dalje Rasel dodaje i ovo: „Tamo gde rešenje izgleda mogućno, nova logika nam obezbeđuje metod koji nas osposobljava da dobijemo rezultate koji nisu puka oličenja ličnih idiosinkrazija, već moraju zadobiti saglasnost svih onih koji su kompetentni da obrazuju mišljenje.“ (70, moji kurzivi)

E sad, kako prevazići tu idiosinkraziju? Kako da filozofija ne bude samo izraz idiosinkrazije? Očigledno da je upravo to taj, kao Rasel kaže, desideratum , želja, ideal filozofije. Raselov predlog je inače problematičan i po mom uverenju pogrešan, ali neću sada o njemu. Jednu idiosinkraziju koja bi mogla da partikularizuje našu filozofiju je lako prepoznati. Da kažemo to na način Spinoze, pošto kada nas neko hvali to u nama izaziva prijatna osećanja a kada nas kudi neprijatna, onda će filozofija koja bi hvalila Panoniju i Panonce, pripisivala im dobre osobine, bila prijatna Panoncima, ali indiferentna svima drugima. Medjutim, postoji jedna idiosinkrazija koja je sama, čini se, univerzalna, odnosno prisutna kod svih ljudi.

Ajde da vidimo to preko Rasela. Rasel smatra da je čitava linija filozofije koja ide od Parmenida preko Platona do nekih njegovih savremenika zasnovana na jednoj idiosinkraziji u kojoj se sasvim privatna i neobavezujuća odbojnost prema postojećem svetu ovakvom kakav jeste univerzalizuje tako što se pretpostavlja da je taj svet iluzija i da se treba okrenuti nečulnom svetu koji se može saznati na neki neiskustven način. Formalno, on dakle kritikuje i zaključuje da je čitava prethodna filozofija bila izraz vezanosti za nešto partikularno, za jedno privatno osećanje. Sa druge strane, vlastitu modernu filozofiju i njen metod predstavlja kao nešto što je oslobođeno od te idiosinkrazije, dakle nešto univerzalno. Rasel, međutim, ne vidi da je postupak filozofija koje kritikuje formalno identičan: oni takođe pretpostavljaju da postoje filozofije koje su vezane za partikularno, čulno i zbog toga ih odbacuju kao privid, u ime neke druge vrste filozofije. Rasel bi mogao da kaže: jeste, formalno je to isto, ali ja se pozivam na iskustvo kao metod sazanja a oni ga odbacuju, pa ko je onda rob svojih iluzija, a ko nije? Tu je, mislim, sad tajna ovog obrta. Da – iskustvo je bolje kao metod saznanja, ali, da li je to dovoljan razlog da se kaže da su neke druge filozofije žrtve idiosinkrazije u toj meri da na njih ne treba obraćati pažnju, a da njegova filozofija nije izraz nečega partikularnog, idiosinkratičnog? Barem jedno je sigurno, i Rasel i Platon i Parmenid predstavljaju svoju filozofiju kao oslobođenu partikularnosti, dok sa druge strane to što je neko izabrao iskustvo kao metod saznanja nije dokaz da nešto drugo u vezi njega takođe ne čini da i njegova pozicija ostaje partikularna.

Zašto je onda Rasel tako samouveren?

Mislim da je odgovor u tome da je i on žrtva izgleda najrasprostranjenijeg Idola plemena medju filozofima, a i medju ostalim ljudima. Naime, izgleda da je ova šema

deo naše slike sveta i da prožima sve što mislimo. Ova predstava o sebi kao o idealnom/nematerijalnom biću je spontana i pitanje je da li se uopšte može, pa čak i treba sasvim izbeći. U stvari, možda je čovek – čovek baš po ovoj predstavi. Niko od nas sebe ne percipira samo kao materijalno biće, inače uopšte ne bi mogao da funkcioniše. Vlastita idealna priroda je kao onaj mistični oblak u kome po Žižeku prebiva ljudski glas. Religija, čini se, takođe počiva na pružanju objašnjenja i konteksta ovoj predstavi. Kada se govori o nebeskom ili izabranom, božijem narodu zapravo se odgovara na ovu potrebu za vlastitom idealizacijom. Tu se možda nalazi i razlog zašto se religija ne može iskoreniti objašnjavanjem da na prirodu ne deluju natprirodne sile, nego se sve dešava po prirodnim zakonima. Ono natprirodno i nije van nas nego u nama, mi sami smo za sebe „natprirodni“ . I ostajemo takvi bilo koliko da je naše znanje o našoj biologiji ili psihologiji.

Ako ovaj idol ne možemo izbeći šta bi onda mogli da uradimo? Ono što se i inače jedino može uraditi, da ne dozvolimo da ovaj idol preuzme apsolutnu vlast. Ajde da kažemo ovako: mogli bi da gornju šemu korigujemo, makar u onim slučajevima gde je jasno da neku oblast regulišu objektivni kriterijumi, drugačijom šemom:

Mi Drugi
	I I I I I I (idealno, univerzalno)	I I I I I I (idealno, univerzalno)
MMMMM (materijalno, partikularno)			MMMMM (materijalno, partikularno)

Ona je dvostruko realnija od prethodne. Sa jedne strane, ona je univerzalna utoliko što sve ljude, i nas same i druge, prikazuje na jednak način, a sa druge ona nas same prikazuje kao ono što jesmo: istovremeno i partikularni i univerzalni. Ako je ovo tačno onda to ima neke važne posledice. Pošto je realnost znak da nešto ima veću univerzalnu vrednost i da je zbog toga pod manjim uticajem partikularnosti, onda proizilazi da onaj koji ovu drugu šemu zamenjuje prvom u težnji da postigne čistu univerzalnost postiže upravo suprotno – podvrgava se šemi koja, iako on to po svoj prilici sve manje vidi, jemči da je njegova teorijia u potpunoj vlasti partikularnosti. One iste partikularnosti, u obliku teorije koja odslikava samo idiosinkraziju, koju je Rasel hteo da izbegne.

Precizno rečeno: što se više trudimo da vlastitu teoriju sasvim očistimo od partikularnosti to će njeni rezultati biti partikularniji. Pa, ako je tradicionalna ili klasična filozofija, kako je Rasel zove, htela takođe da iznađe taj put od partukularnosti do univerzalnosti, i ako je i danas to ideal, cilj filozofije, kako da dođemo do tog cilja, ako se partikularnost nikako ne može izbrisati iz filozofije? Rešenje bi moglo da bude jednostavno. Moramo iznaći način da univerzalizujemo svoja mišljenja pod tim stalnim uslovom da se ona ne mogu očistiti od partikularnosti. Kako bi to moglo da se postigne? Naše će filozofije uvek biti partikularne po svom poreklu u jednom partikularnom biću i po uticaju koju će naša neizbežna sklonost da vučemo istinu na svoju stranu vršiti na njih. Ali, naša mišljenja postaju univerzalnija u onoj meri u kojoj ta neizbežna partikularnost nije uzeta kao kriterijum za istinu. Najpristrasniji i zato najpartikularniji je onaj koji Šemu 1. shvata jednostavno: onde gde počinje njegova partikularnost to je znak univerzalnog, sve što je njegovo istinito je i bolje od drugih, suprotno, sve što je tuđe valja se u materijalnom koje ga korumpira. Sve što treba da uradimo je da negiramo ovaj aspekt i ja mislim da je to klasična filozofija uspešnije činila od moderne, odnosno, najmodernije, od pozitivizma na koga se nadovezuje i Rasel. Upravo činjenica da Rasel filozofije prošlosti odbacuje kao misticizam, u jednom jednostavnom gestu, pokazuje da se tu olako prelomilo preko kolena. Odnosno, da je u ime nekoliko dobrih uvida, da se u tradiciji mešaju želje i stvarnost i da tradicionalna logika nije videla sve forme suda, odbacuju cele filozofije čiji se smisao ni izdaleka nije svodio na eksploataciju ovih, recimo pogrešnih, postavki. Upravo lakoća sa kojom Rasel zaključuje, lakoća koja je merodavna i za naše vreme, pokazuje da je u vlasti šeme 1. i pored toga što je Raselovo objašnjenje matematičke logike inovativno i dobro (čini se da ideologija uvek ima formu onog vica o ljudožderima: „Kod nas više nema ljudoždera, pojeli smo poslednjeg“).

Izgleda da je ono što je Rasel tako lako prevideo, da se partikularno ne može tako lako izgnati iz učenja, iako udaljavanje od njega kao kriterijuma dobro opisuje ideal filozofije, stare metafizike mnogo više imale u vidu. Na primer Spinoza. Ovaj isti problem univerzalnog i partikularnog, javlja se u to vreme kao problem odnosa duha i tela. I šta kaže Spinoza o tom odnosu? Kod njega, ne samo da se duh ne može očistiti od tela, nego su duhovno i telesno dve strane jedne iste stvari, potpuno su paralelni. S druge strane, kod Dekarta su odvojeni, ali čak i ta odvojenost ima sasvim prihvatljivo metodološko tumačenje. Odvojenost znači da se učenja ne mogu kritikovati preko svoje povezanosti sa materijalnim (ukusom, idiosinkrazijom, temperamentom filozofa) jer je njihova istinitost, metodološki gledano, potpuno nezavisna od materijalnosti onoga ko ih zasutpa. Dakle, Spinoza kaže da su univerzalno i partikularno faktički povezani, neodvojivi, dok Dekart, verujem, kaže da su oni metodološki odvojeni.

Šta je onda rešenje? Da onu sklonost da podelimo svet na nas same ili našu grupu koji smo idealni i sve druge koji su materijalni malo ublažimo tako što kriterijume učinimo što univerzalnijim i taj oblak idealnosti premestimo od sebe ka nekoj sredini između ljudi. Podseća li ovo na Platonov Svet ideja? U istome potezu je i pozitivan smisao religije. Ona takodje, budući da idealnu sferu premešta kod Boga, podseća da nismo mi ti koji smo bogovi. Ali sve ove forme su složene i uvek se u interpretaciji mogu obrnuti u svoju suprotnost.

Ovoliko prostora sam potrošio jer zaista mislim da je ovo sve važno. Mi još uvek ponavljamo staru šemu u okviru koje je dobro osloboditi se materijalnog, s tim da ne shvatamo da se ona u stvari odnosi samo na to da je dobro osloboditi se materijalnog kao kriterijuma. Na primer, kada se prelazi od liberalizma na libertarijanizam, ili kada se od Srbije prelazi na Drugu ili kada se sada, očigledno sve više, mlađih studenata vraća marksizmu kao filozofiji, u stvari se u svim tim slučajevima pokušava doći do doslednijeg stanovišta, stanovišta koje se jasno može izvesti iz ograničenog skupa aksioma. Ova težnja ka doslednim stanovištima zapravo je u korenu težnja da se oslobodimo vlastite materijalne prirode, jer aksiomatizacija i logička doslednost povećavaju stepen ovog odvajanja od materijalnog. Štos je u tome da se ovde radi samo o prividnoj slobodi. U stvari se mišljenje crpi iz logike u domenu gde logika ne bi trebalo da igra tu ulogu, čime se gubi kontakt sa realnošću.

Kada bih ja, ovako sa strane, opisivao Vojvodinu, mislim da je u Vojvodini glavni problem analogan ovome. Zbog nečega, mislim da je jedan od apriorija Vojvodine žrtvovanje partikularnog u ime univerzalnog, što se onda prenosi u neodređenu težnju za autonomijom koja će u budućnosti razrešiti, nešto kao komunizam, ovu protivrečnost u samom aprioriju. A možda je svuda glavni problem analogan ovome, samo uzima različite forme. Uglavnom, opšta šema je da se do univerzalnog ne stiže potiskivanjem materijalnog. Mislim da je univerzalnom potpuno svejedno u kojoj materiji nastaje. Kada bi bilo obrnuto onda bi univerzalno bilo nihilističko, što je suprotno njegovom smislu. Kada bi univerzalno poništavalo materijalno onda samo materijalno ne bi moglo da se ponaša onako kako njemu odgovara.