Aktuelnu svetsku ekonomsku krizu prati nešto što bi mogli nazvati metafizika krize, skup sasvim proizvoljnih sugestija o njenom uzroku i toku. Ovih dana ponovljena je teza o tome da je kriza došla zato što kapitalizam periodično zapada u krize, a da će prestati takođe iz metafizičkog razloga „zato što ništa ne traje večno“, pa će i ovo proći. Drugim rečima, sugeriše nam se da o krizi ne znamo ništa, ni zašto je nastala ni da li će i kada prestati, jedno što znamo je da ne bi trebalo da traje večno, jer ništa zemaljsko nije večno, što je zaista jedna tvrdnja koja po svemu - i formalno i tradicionalno - spada u metafiziku.
Ipak, negde na obodima sistema, u protestima protiv kapitalizama i neoliberalizma, pojavila se i parola „Capitalism is crisis“, koja nagoveštava nešto određeniju teoriju krize. Ona kaže da bi svuda tamo gde stoji „kriza“, trebalo da stoji „kapitalizam“. Kapitalizam stvara krizu i predstavlja krizu: kad ne bi bilo njega, ne bi bilo ni krize. Ova teorija već nije metafizička, nego je, recimo, filozofska u dobrom smislu. Po mom mišljenju, ova formula je tačna, ali se pojavljuje u neobrazloženom obliku, pa može da izgleda kao emotivan, „anarhistički“ ili „komunistički“ protest protiv nepravdi sistema, iako to ne mora da bude tako.
Da bi bila sasvim precizna, gornju formulu bi trebalo malo doterati: Neoliberalni ili čisti kapitalizam je kriza. Kriza je nastala onda kada je zajednički element u sistemu koji se starao da privatni interesi ne korumpiraju javno dobro, element koji se sastojao od balansa socijalističkih i kapitalističkih principa i snaga, od nezavisne javnosti i sudstva - počeo da nestaje. Kada je krajem osamdesetih socijalistički princip delegitimisan i objavljeno da je „društvo mrtvo“ počela je serija manje ili više institucionalnog privatizovanja raznih zajedničkih stvari.
Od tada na različite načine nastaje neravnoteža. Zahvaljujući korumpiranim političarima i “nevidljivoj ruci” koja će se već pobrinuti za javno dobro, korumpirani političari omogućavaju da se sredstva javnih nabavki koriste za brzo bogaćenje. Globalizacija utiče da slabi položaj radnika kojima konkurišu siromašne i obespravljene mase radnika u trećem svetu, radna prava se ukidaju da bi se navodno povećala konkurentnost. Privatizacijama se sve više zadire u strukturne monopole koji se onda samo koriste. Sfera politike, sudstva i medija je sve više korumpirana ili privatizovana.
Situacija je kao da kozu ostavite samu sa kupusom, mediji su u vlasništvu koze, sudovi i političari pod kontrolom. Sada ostaje samo pitanje: Da li koza jede kupus?
Pošto, naravno, jede, kupusa ostaje sve manje za ostale. Dodatno se stvar komplikuje i time što ovde nema samo jedna koza (političko-tajkunska klasa) nego više suprostavljenih koza u okviru te klase, tako da koza ne samo što šteti svima ostalima nego i svojoj vrsti. Današnje vreme po tome nije nikakva kriza – dakle, nepredvidiljivi poremećaj u okviru jednog stabilnog i racionalnog sistema koji će po prirodi stvari nestati – nego kumulativni efekat lošeg sistema praćen sve većom suspenzijom demokratije i kontrolom nad sve više segmenata društva.
Branioci sistema su ipak uporni. Po njima nije u krizi kapitalizam, nego socijalizam. To je kao da pljačkaši banke kažu kako pljačka kao sistem zarade nije u krizi, što pokazuje činjenica da oni sami odlično stoje i da su banke i građani ti koji bi trebalo da se prilagode, a ne da se bune. Ako u priču uvedete osiguranje od pljačke, a pljačkaše zamene same banke, onda dobijate približnu sliku današnjeg sistema.
Ako sada pogledamo šta se predlaže kao lek za krizu, to su svima poznate, a ipak nikada diskutovane “reforme”: “bolni rezovi u javnom sektoru”, “departizacija”, “dalja privatizacija”. To znači da se kao lek za problem privatizovanja javnih prostora i sredstava predlaže dalja privatizacija. Kao lek za potpuno kontrolisane korporativne medije i njihovu zavisnost od marketinških agencija predlaže se da “država ne može biti vlasnik medija” itd.
Ovde zapravo nikakvog leka nema. Ono što se predstavlja kao lek samo je nastavak i radikalizacija logike ovakvog sistema. Raskol između ovog zvaničnog poretka i stvarnosti čini se da je bio ovoliki samo pri kraju komunističkih država. Zbog toga je ova kriza tako duboka. Ona nije samo kriza u kojoj bankrotiraju banke a potrošnja se smanjuje, ona je istovremeno i kriza vladajuće istine.
Pa ipak, ta vladajuća istina još uvek kontroliše celokupnu javnu sferu. Izvan nje, koliko se može videti, ostaje samo nešto nezavisnog duha. Zbog toga je dalji razvoj svega tako nepredvidiv.
Mnogo bi pomoglo kada bi se oslobodili makar neoliberalne ideološke matrice koja krizu prati.
dodatak:
Capitalism Is The Crisis (Full movie)
članak su preneli Peščanik.net i Tačno.net
Share
