Sa društvenom stvarnošću stvari idu ovako: nešto je najpre logička mogućnost, pa neformalno pravilo, pa stvarnost. U tom smislu, u ovom tekstu ćemo se baviti budućnošću demokratije u neoliberalnom društvu. Danas smo svedoci da, zahvaljujući ulasku privatnog monopola u društvenu sferu, građanima ostaje sve manja mogućnost izbora. Sve više prostora koji je nekada bio pod kontrolom građana danas je ostavljeno privatnoj vladavini. Ovaj proces se predstavlja kao uvećanje slobode, monopolska država se smanjuje, preduzeća “depolitizuju” itd. Sve još uvek ima demokratsku overu, to sve rade stranke koje su dobile izbore. Međutim, tu se nalazi i problem. Iako se ta mogućnost čini sve više teoretska, još uvek je formalno moguće da se ovaj mehanizam dovede u pitanje demokratskim putem. Ljudi bi mogli da odluče da ne žele da dalje idu tim putem. Nije li to nečuveno? Neoliberalizam bi morao da nađe način da se izbori sa ovom mogućnošću.
Danas se to radi putem medijskih monopola i korupcije političkih stranaka. Ali, medijska manipulacija, iako moćna, još uvek je nesigurna. Prava stvar bi bila trajno sprečavanje demokratskog uticaja. U neoliberalizmu postoji mogućnost za tako nešto.
Kao što znamo, neoliberali misle da je ključ slobode u slobodnom pristanku. Ne treba ništa ograničavati trajnim pravima, ako ste slobodnom voljom pristali, na primer, na neku platu, niko ne treba dalje da se meša u vaš odnos sa poslodavcem. Isto je i u drugim stvarima, sve na šta ljudi prostaju slobodnom voljom, legitimno je. Pa zašto onda stranke ne bi građanima ponudile otkup glasova? Napravi se ugovor i uz određenu nadoknadu, glas se proda na 10 ili 20 godina ili samo za sledeće izbore. Na ovaj način, vremenom bi većina glasova bila prodata, tako da bi izbori postali izlišni, vlasnik većine glasova mogao bi da vlada dok je u posedu glasova, berza glasova bi mogla da radi. Prema neoliberalnoj ideologiji, ne bi to bio sasvim loš sistem. Pomislite samo na uštede koje bismo time ostvarili, onda, ako bi glasovi bili u vlasništvu privatnih kompanija, one bi vremenom donele zakone o privatizaciji svega, tako da bi nestalo “partijsko upravljanje preduzećima”, rastrošna država bi nestala, a velike kapitaliste bi bilo sramota da i drugim građanima ne obezbede pristojan život. Dobili bi isto što imamo i sada samo bi bilo i formalno verifikovano, sasvim u skladu sa preporukama neoliberalizma.
Neko će reći da je ovo sve ipak preterivanje. No mislim da je to samo utisak. Mi sada imamo jasne znake tog sistema. Na primer, premijer Cvetkovic je nedavno meditirao na temu reformi: “Premijer je kazao da i u vreme krize "apsolutno ne treba obustavljati reforme, čak ni po cenu gubitka popularnosti", dodavši "da će se na dugi rok videti zašto je to bilo dobro." Dobro, ali šta ako se u isto to vreme krize održavaju izbori? Politika vlade je nepopularna, kako onda ona dobija izbore, pošto je to neophodan uslov da se reforme nastave? Niko tačno nema odgovor na ovo pitanje, ali je očigledno da ih ona mora dobiti nekom manipulacijom. Građani moraju ili misliti na nešto drugo (nacionalizam, ugroženost države, rat, sneg) ili moraju verovati da vlada neće provesti nepopularne reforme ili izbor mora biti takav da će sve stranke koje izlaze na izbore na kraju sprovesti reforme. Jedino što u sistemu ne postoji je da neko, možda, razmisli o tome da ne sprovede nepopularne reforme. Ali to ne dolazi u obzir, građani ne znaju šta je dobro. To što sada misle da reforme nisu dobre to je greška, “na dugi rok će se videti zašto je to dobro.” Lepo se vidi kako “reforme” nemaju nikakve veze sa demokratijom, one će biti sprovedene čak iako se građani tome protive.
To nije jedina stvar koja će biti na taj način sprovedena. Istoričarka Dubravka Stojanović u Novostima objašnjava zašto bi trebalo da uđemo u EU: “Kada budemo u EU, neće moći ovako da se vlada Srbijom... Dakle, bez evropskog pritiska naši političari bi teško sami sproveli reforme koje su bolne za njih, a korisne za građane. Onda je jasno i zašto smo tako daleko od EU.” Dodaje i : “Kod naših političara postoje ozbiljne kočnice kada je u pitanju evropski put, jer u Evropi neće moći ovako da vladaju. Samim tim, Evropska unija nije njihov iskreni interes. To nije slučaj samo sa političkom elitom, već sa većinom naših elita - od privrednih do intelektualnih. Njima ne idu u prilog pravila koja znače Evropu, a koja su korisna za građane.” Ove rečenice smo čuli dosta puta, ali je slabo bilo refleksije o njima. EU je ovde predstavljena kao nešto što će onemogućiti naše političare da vladaju na način na koji sada vladaju. Ali, ako je to tako zašto bi nas oni uopšte uvodili u EU? Zašto nema demokratskog pritiska da se sprovedu ove korisne reforme za građane? Ako ga nema, da li će ga biti kada uđemo u EU? Dubravka Stojanović je u intervjuu izričito protiv “bojkota” izbora, odnosno, sudeći po formulaciji pitanja, protiv “nevažećih listića”. Dakle, treba glasati za LDP na ovim izborima. Ali, recimo da nas LDP sa DS uvede u EU, neće li oni tada toliko sazreti da i mimo EU žele da se ponašaju na “evropski” način. Ako neće, a to onda opravdava rečenicu “Kada uđemo u EU, neće moći ovako da se vlada Srbijom”, to znači da mi ulazimo u EU da bi stekli tutora koji će moći da se postavi protiv naših želja, tutora koji je “jedini” način da naši političari postanu bolji, što opet znači da će “demokratski pritisak” i tada biti nula, kao što će biti i do tada. Ni EU, ni “reforme”, nemaju nikakve veze sa demokratijom.
Tako da glas protiv “nevažećih listića” postaje razumljiviji. Stranke, “reformisti”, proevropski intelektualci koji misle slično Dubravki Stojanović, ne vide neke vajde od nekog ovdašnjeg demokratskog pokreta. Jer “nevažeći listići” bi bili upravo to – praktikovanje izvorne demokratske slobode da se uradi nešto što politička klasa ne želi, što je u interesu opšteg dobra i što savršeno spada u prava građana.
Ali, kao što već neki rekoše, “glupo” i “besmisleno” bi bilo koristiti političku slobodu, ako su neoliberalne reforme neminovne, a EU je jedini način da se nešto popravi.
I za EU i za “reforme”, demokratija je višak.
Share
