Ovaj tekst je reakcija na tekst Vuka Perišića “Pobuna protiv kapitalizma kojeg u Hrvatskoj zapravo – nema“ koji su kod nas preneli E-novine i Peščanik. I to specifična reakcija. Da bi stvari učinili što jasnijim, što mislim da je ovde neophodno, ja ću se uzdržati od toga da bilo šta tvrdim, nego ću samo ukazivati na ono što mislim da je u Perišićevom tekstu protivrečno ili na pitanja na koja u njemu nije odgovoreno. Dakle, kako se kaže, moja argumentacija će biti čisto formalna.
Perišićeva glavna teza je da u Hrvatskoj kapitalizma zapravo nema, što se vidi i u naslovu. Međutim, to ni po Perišiću nije jednoznačno tako. Sistem zapravo „formalno jeste kapitalistički“, ali je „stvarno mešavina državnog socijalizma, klijentelizma i kleptokratije“.
Najpre jedno zapažanje. Dok kapitalizam stavlja u opoziciju sa komunizmom i fašizmom, koji su jednozančno negativni, opozicija kapitalizmu je trenutna mešavina gore navedenog socijalizma, klijentelizma i kleptokratije. Tu se vidi da su sada u opoziciju ušli novi pojmovi klijentelizma i kleptokratije koji stoje na onom mestu gde bi očigledno trebalo da stoji kapitalizam. Međutim, sam kapitalizam se u opisu trenutnog negativnog stanja uopšte ne nalazi, već su ga zamenili klijentelizam i kleptokratija.
To znači da po Perišiću ovaj sistem jeste formalno kapitalistički, ali stvarno nema ništa sa kapitalizmom. Međutim, tu se postavlja pitanje: kakav je to ukupan sistem u kome postoji toliki jaz između formalnog i stvarnog? Nije li onda formalni kapitalizam samo simulakrum kojim nešto drugo sakriva svoju prirodu?
Ali, mimo toga, postoji još pitanja. Ako opoziciju kapitalizam-socijalizam definišemo preko opozicije privatna svojina-društvena svojina, zbog čega onda u Hrvatskoj nema baš ni malo kapitalizma? Ne znam sve detalje hrvatske privrede, ali, koliko znam, u Hrvatskoj su sve banke privatne, svi mediji osim HRT privatni, sugurno svi štampani mediji, čak i neka preduzeća koja su u Srbiji još državna, poput Telekoma, u Hrvatskoj su privatna. Agencija za privatizaciju je, čini mi se, prestala sa radom, jer nema više društvenih preduzeća koja bi trebalo privatizovati. Kako to da taj sistem nije nimalo „realno“ kapitalizam?
U tom sistemu u kojem postoji potpuna suprotnost između realnog i formalnog mediji bi mogli ili da rade na tome da se taj jaz smanji ili da rade na tome da se on održi.
Ako rade na tome da se jaz smanji i da realni poredak počne da liči na formalni, proklamovani, kako to da u tome nimalo ne uspevaju?
Ako ne rade na tome da se jaz smanji, da li je to u vezi sa njihovim vlasnicima – privatnim licima – i njihovim interesima?
Najzad, kako može nazivanje kapitalizmom nečeg što i po autoru jeste formalno kapitalizam da predstavlja agresivnu glupost i neznanje?
Sad ćemo preći na pitanja vezana za demokratiju.
Perišić za opis predloga „direktne demokratije“, odnosno, korišćenja instituta referenduma za odlučivanje u društvu ima samo najgore epitete: „ulica“, „bizarni kuriozum“, „detinjasto“, „lažno“, „nejasno“, „urlik gomile“, u konsekvenci „linč“, „neodgovorno praznoslovlje“ „zahod“, „zloupotreba naivnosti očajnih“, „demagogija“ i „utopija“. Svi ovi termini upotrebljeni su protiv referenduma kao načina odlučivanja. Pošto je referendum formalno ipak način da se moć odlučivanja spusti do većine građana, a postoji u funkcionalnim zajednicama poput švajcarskih kantona, nije li ovoliko ocrnjivanje referednuma razlog za sumnju da je kapitalizam ipak nepravedan sistem, odnosno sistem u interesu manjine? I koji sprečava spuštanje odlučivanja ka građanima da bi sprečio da ga građani promene?
Zahtev za direktnom demokratijom nastao je zbog nezadovoljstva ponudom na izborima, tačnije zbog osećanja da sve stranke ne dovode u pitanje sadašnji poredak. Perišić priznaje da su sadašnju krizu izazvale berzanske i bankarske spekulacije, ali kao lek predlaže ne direktnu demokratiju, nego bolje afirmiranje postojećih parlamentarnih i pravosudnih ustanova. Drugim rečima, nije li bolje jednostavno glasati na izborima? Međutim, ako smo gore rekli da je postojeći sistem samo formalno kapitalistički, a da realno to nije, odnosno, da postoji radikalan jaz između ideala i stvarnosti, kako će glasanje za postojeće stranke stati na kraj zloupotrebama? U sistemu mora da postoji bar jedna stranka i bar jedan sud koji su zaista „kapitalistički“, ako očekujemo da će ta stranka po dolasku na vlast doneti zakone koji će smanjiti zloupotrebe. Ako glasamo „za manje zlo“ i „sa gađenjem“ zašto onda očekujemo da će postojeće uhodane parlamentarne i pravosudne ustanove smanjiti zloupotrebe?
Nije sasvim jasno ni koliki napredak bi mogli da očekujemo u ovom sistemu. Perišić kaže: „Treba li težiti boljem društvu? Treba. Kako? Tako što ćemo paziti da postojeće, nedvojbeno loše društvo ne postane još gore“, ali ova rečenica je takođe formalno sumnjiva, jer ne bi bila protivrečna ni kada bi odgovor na prvo pitanje bio „Ne treba, dovoljno je da pazimo da postojeće društvo ne postane još gore“. Dobro, ali da li je to isto ono društvo koje smo malopre opisali kao drastično različito od svojih formalnih načela? Kako to da je potpuno nepostojanje kapitalizma u realnosti maksimum od ideala kapitalizma koji možemo da postignemo?
Perišić argumentuje da bi ovaj formalni minimum trebalo da prihvatimo kao maksimum jer bi svako suprotno očekivanje bilo jednako fantaziranju o letenju ili prolaženju kroz zidove. Treba se pomiriti s tim jer svako drugačije ponašanje podseća na fantaste koji obećavaju med i mleko samo zato da bi pobili milione ljudi. Nije li ovo ipak malo preterano?
Dodatni Perišićev argument jeste da ljudski rod nije sposoban da stvori pravedno društvo, nego ima trajnu sklonost da politiku, vlast i ekonomsku razmenu preobrazi u zločin. Zbog toga je demokratski kapitalizam dosad najbolji poznati mehanizam obuzdavanja te sklonosti. Pa ipak, kako se to da je to najbolji mehanizam slaže sa tim da taj menanizam postiže minimalno izjednačavanje ideala i stvarnosti, pošto pravog kapitalizma u realnosti nema?
U prilog skromnosti u očekivanju poboljšanja društva Perišić navodi i jedan formalni argument. Ako budemo tražili više od sadašnjeg demokratskog kapitalizma, nekakvu savršenu pravdu, ako se odamo iluziji savršene pravde, onda nećemo poboljšati sadašnji poredak, nego ćemo sigurno završiti u neuporedivo gorem poretku. Međutim, zašto nas Perišić stavlja samo pred alternativu savršena pravda – sadašnji minimalni, samo formalno kapitalistički poredak? Naime, može se reći da pravda ne postoji samo u obliku savršena pravda, kao što ni istina ne postoji kao apsolutna istina, već i prosto kao istina. Zbog toga bi, čini se, mogli da tražimo više od toga da ne bude gore, a da ipak ne tražimo savršenu pravdu. Zašto da iz toga da ne postoji savršena pravda izvedemo zaključak da je postojeći poredak koji, dakle, ne ostvaruje nijedan svoj ideal, najviše i najbolje što možemo očekivati od države i poretka, politike uopšte? Kada kaže da ljudski rod nije sposoban stvoriti pravedno društvo, da li Perišić misli da nije sposoban da stvori savršeno pravedno društvo ili bilo koliko pravedno društvo, svakako ne pravednije od postojećeg?
Perišić krizu koja je povod čitavog teksta objašnjava kao posledicu spekulacija i poziva da se spekulacije spreče, a da se sistem ostavi, jer nije on kriv za krizu. Tu dodaje pitanje: da li je grčku krizu izazvao kapital ili pomahnitala i korumpirana država? Očigledno je da je njegov odgovor da je to uradila korumpirana država, a ne kapital. Međutim, problem je u tome što je korumpiranje binarna relacija u kojoj moraju učestvovati dve strane. Ako na primer, političar i privatnik podele preko neke javne nabavke budžetska sredstva, zašto u toj transakciji krivica i osuda idu samo prema političaru? Osim toga, ako je sistem samo formalno kapitalistički, nije li onda i kapital u njemu samo formalno kapitalistički pošto on po svemu spada u realnost države – koja nije kapitalistička - a ne u njenu formu, koja jeste? A ako kapital nije kapitalistički nije li i on kriv za opšte stanje, kao i korumpirana država?
Eto, da ostanem pri nameri da ne tvrdim ništa sadržajno, to su te formalne primedbe na Perišićev tekst. Mislim da je odgovaranje na njih jako važno i zbog toga što bi ti odgovori odgovorili i na dodatno važno pitanje - da li je alternativu postojećem poretku uopšte moguće tražiti.
- gornji tekst najpre su objavile E-novine
Share
