www.filozofijainfo.com

Uzmimo neka tri atoma predstavljena trima tačkama. Nećemo ulaziti u pod atomski nivo jer se ništa suštinski neće promeniti – ali će se argumentacija nepotrebno ustožiti. Npr. slaba ili jaka nuklearna sila ionako nemaju uticaja u svetu naše svakodnevice i uobičajene percepcije. Međutim, kada dođemo do pitanja „objektivnosti“ videćemo kako će se kvantni nivo odlučno pojaviti i uplesti [1].

Imamo, dakle, ova tri atoma i ako ih sada razmestimo na ovaj način:

svako će reći da su razmešteni u „obliku“ trougla ili po „ideji“ trougla. Sada sledi važno pitanje, naime, pitanje je kakve ima veze „ideja trougla“ (prostorni razmeštaj ova tri atoma) sa pojedinačnim atomima? Svako će se složiti da tačke možemo složiti i presložiti na razne načine i da to neće imati nikakvog uticaja na same tačke/atome. (Dodatno pitanje je i kakve veze ima ideja broja „tri“ sa pojedinačnim atomom ili skupom ova tri atoma?, ali to će nas odvesti do pitanja odnosa matematike i stvarnosti.)

To je smisao moje argumentacije u prethodna dva navedena članka navedena u fusnoti. Odnosi se ovo naravno na primer o igraćim kartama i neke igre sa tim kartama. Tvrdio sam da npr. pravilo „skupi dva para“ nema nikakve veze sa atomima, sa papirom ili plastikom od kojih su karte napravljene. Karte mogu, nadalje, biti napravljene i od metala ili drvenih pločica, itd. Ideje „trougla“, „broja“, itd. postoje samo kao „lokalni fenomeni“, „lokalne koincidencije“, tj. ne postoje na način na koji postoje sami atomi ili Univerzum.

Sledeća pitanja se odmah nameću. Pitanje je, pa, na koji to način postoje „ideje“ ili misao? Šta to vidimo i kako vidimo to nevidljivo koje “povezuje“ ili „osmišljava“ prostorni razmeštaj one tri tačke. Dakle, kada percipiramo ovaj trougao, ove tri tačke razmeštene kao tri temena trougla, to će biti zapamćeno/transformisano ponovo kao jedna „gomila atoma“ (molekuli, neurotranmiteri) i kao određena veza među neuronima u našem mozgu (po svim dosadašnjim saznanjima iz fiziologije mozga).

Ovo je važno objasniti da bi se razrešio stari odnos materijalizma i idealizma. Stari načini traganja za vezom ili utemeljenjem, kako materije u ideji ili ideje u materiji nisu, dakle, pogrešni, nego su prevaziđeni. Rešenje koje ovde predlažem sastoji se u uvođenju psihologije saznanja – uvođenju fizioloških osnova psihologije – u filozofska razmatranja.

Vidi o ovome detaljno u članku „Umetnost kao…“ Ključan je ovaj deo: Situacija kao jedna makrostruktura transformiše se u mikrostrukturu, u fiziologiju i anatomiju našeg mozga – i obratno.

Bitna je „masivnost čoveka“, „grubost“ njegove percepcije, bitna je količina atoma koja je u igri. Svi se sećamo Zenonovog (490-430) rezonovanja o deljenju materije i zaključka da i jedno zrno prosa, ili desetohiljaditi deo prosenog zrna, neminovno proizvodi zvuk kada padne kao i kada padne medimn (antička mera) – samo što ga mi ne čujemo. Dakle, Zenon je pokazao samu granicu percepcije; u svakom slučaju ovaj primer je dobar uvod u nauku, ovaj primer je genijalno najavio da je percepcija i mišljenje fizičko/fiziološki mehanizam, da može biti „grub“, ali da se može i „popraviti“ skupom atoma u obliku mikroskopa ili teleskopa, itd., da se može prevazići/zaobići i logikom zaključivanja (i da imamo razloga da verujemo u ispravnost i moć zaključivanja, logike).

Izvedimo jednostavan misaoni eksperiment da bi izlaganje bilo konkretnije, i da bi objasnili donji crtež:

Ako želimo da pokrenemo sve veće i veće mase (tela) treba sve više snage ili energije. Obrnuto, sa smanjenjem mase trebaće nam sve manje energije, međutim, to je tačno samo do određene mase posle čega potrebna energija ponovo raste. Energija se ne troši na samo pokretanja nego na „gledanje i kontrolu“ tog pokretanja (dobar je primer ogromna i skupa aparatura „Velikog hadronskog sudarača“, CERN,  Ženeve). Tako smo zašli u egzotični svet kvantne mehanike. Vrši se odmah i smena merne aparature kao i smena matematike. Sa „mv2/2“ prelazimo na „hυ“. (Ajnštajnov fotoelektrični efekat još objedinjava ova dva „nivoa“: „mv2/2“ - kinetička energija elektrona izbačenog iz metala, „hυ“ - energija fotona u obliku Plankova konstanta dejstva puta frekvencija svetlosti, konačno - „hυ = A i + mv2/2“.)

Dakle, i veće i manje od čoveka dovodi ga u identičnu poziciju – pa je to zapravo problem čovekovog mesta u Univerzumu. Na određenom nivou samo „gledanje“ postaje „delovanje“ [2]. Sledi da je u ovom smislu antropocentrizam neotklonjiv. Ako je „gledanje delovanje“ tada se racionalnost i objektivnost mogu dobiti i ostvarivati jedino u formi fizičkog (naučnog) eksperimenta. Zađemo li u čisti svet ideja (i idealnih izbora), etiku npr., jasno je da na nikakvu objektivnost i istinitost ne možemo računati i naići. Jedino što imamo jesu iskustvo i logika.

Tako saznavajući gradimo mašine i uređaje, i u tom smislu oni funkcionišu – i obavljaju naše poslove ili svrhe. Ali su ti isti atomi i dalje potpuno „ravnodušni“ u odnosu na te naše poslove i svrhe. Atomu je sasvim svejedno da li će biti na ovom ili onom mestu, u ovoj ili u onoj vezi. To je bitno samo za nas jer je na toj „razlici“ postavljena i izgrađena naša svest („Teorija o epigenezi kao selektivnoj stabilizaciji sinapsi“ – Žan Pjer Šanže „Neuronski čovek“, Nolit, Beograd 1986.). Sve vrste živog pamte jer se na pamćenju/stalnosti/ponavljanju određenih procesa i stanja zasniva opstanak živog. Zakoni održanja materije i energije diktiraju sve to. Dakle, ako želimo da dignemo nasip duž neke reke koja redovno plavi lokalno stanovništvo, mi moramo tu zemlju da iskopamo na nekom drugom mestu i u drugo vreme, itd., itd. To što mi po slobodnoj volji premeštamo jedne atome ovde a druge tamo – neće promeniti prirodu stvari – i nema nikakve veze sa prirodom stvari. Menjamo samo ljudski svet, gradimo na postojećim građevinama/idejama.

Ova fundamentalna paralela „životinjskog/prirodnog“ i „ljudskog“ izložena je i demonstrirana radi savladavanju ponora između „jeste“ i „treba“. Naime, ovde se vidi da se ne radi uopšte o ponoru ili rascepu – nego se radi o specifičnoj ljudskoj poziciji. Dakle, ljudska specifičnost „slobodnog izbora“ postoji i opstoji kao svojevrsni „lokalni fenomen/princip“ unutar totaliteta prirodnog (postoji na način „ideje trougla“ koju smo demonstrirali na početku). Niti je ta specifičnost nešto što narušava niti je nešto što se ne može uklopiti, što je nesamerljivo. Konačno nije ni osnova prirodnog.

Smisao i poziciju „slobodnog izbora“ jeste dakle „lokalna“ (kao što se tačkama sa početka mogu slagati razni oblici i odmah presložiti drugi oblici).

Isto tako, činjenica o moći i premoći ljudskog sveta u odnosu na prirodni svet ne treba da zavede. Na našoj planeti to „lokalno“ postalo je već globalno jer mnogo toga uređujemo po našem „treba“, upleli smo se i kao faktori klime, ekologije i geologije. Trenutno uređujemo svet i trošimo resurse po „vladajućem treba“ slobodne inicijative, slobodnog tržišta, dakle, po spisku „treba“ koje propisuju ideolozi liberalnog kapitalizma – i vidimo kako narušavamo neke optimume koje su planeta i živi svet uspostavili.

Ako, dakle, želimo da utemeljimo etiku, i na neki način razrešimo pitanje o poreklu i istinitosti etičkih stavova, nemamo u stvari mnogo izbora. Ništa se „objektivno“ neće suprotstaviti bilo kojem našem „treba“ osim opstanka i života (etičari kada govore o univerzalnosti, slobodi, Kant: čista volja, čisti um, čisti opažaj, itd., kada, dakle, govore o etici i moralu, zapravo samo drugim rečima izražavaju faktičku neuslovljenost bilo kojeg ljudskog „treba“, samo izražavaju ljudsku neuslovljenu poziciju u totalitetu prirodnog.).

Dva citata iz Kantove „Kritike praktičnog uma“, BIGZ, 1990., str. 56-57, iz kojih ćemo videti da je Kant na isti način razmatrao neuslovljenost idejnog materijalnim. On je zapravo to zahtevao za zasnivanje etike – a ja sam gore pokušao da pokažem kako je to oduvek faktičko stanje:

„Autonomija volje je jedini princip svih moralnih zakona i njima primerenih dužnosti; naprotiv, svaka heteronomija samovolje ne samo da ne utemeljuje nikakvu obaveznost nego je, naprotiv, suprotna njenom principu i moralnosti volje. Naime, jedini princip moralnosti sastoji se u nezavisnosti od svake materije zakona (to jest nekog željenog objekta) (podvukao Z. P.), a u isto vreme, ipak, u određivanju samovolje pomoću čiste sveopšte zakonodavne forme za koju neka maksima mora biti podesna…Dakle, moralni zakon ne izražava ništa drugo doli autonomiju čistog praktičnog uma, tj. slobode…Ako stoga materija htenja, koja može biti samo objekt jedne žudnje koja se povezuje sa zakonom, uđe u praktički zakon kao uslov njegove mogućnosti, onda iz toga nastaje heteronomija samovolje, naime zavisnost od prirodnog zakona da se sledi neki podsticaj ili sklonost, te volja ne daje sama sebi zakon, već samo propis za razumno pokoravanje patološkim zakonima…“

Str. 70: „Dakle, objektivna realnost moralnog zakona ne može se dokazati nikakvom dedukcijom, nikakvim upinjanjem teorijskog, spekulativnog ili empirijski potpomognutog uma, te se prema tome, kad bi čovek i hteo da se odrekne apodiktičke izvesnosti, nikakvim iskustvom ne može potvrditi i tako a posteriori dokazati; a ipak, on sam za sebe stoji čvrsto.“

Ovakvo „idejno“ možemo stoga utemeljiti jedino na nebu, jedino u Bogu. Međutim, gore je izložena argumentacija da su „ideje“ ipak, i samo, specifične gomilice atoma i procesi u našem mozgu – i to drastično menja teorijsku polaznu tačku i perspektivu.