www.filozofijainfo.com

„istina je da slobodne nacije gaje simpatije jedna prema drugoj.“

Petar II Petrović Njegoš o Crnogorcima, Francuzima i Amerikancima

    Pogledah slučajno pre neko veče gostovanje Majkla Mura na Si-eN-eN-u povodom protesta ispred Vol Strita. Beše (ne)očekivano inspirativno. Ne baš slučajno, prethodno veče sam pogledao Sarapinu emisiju na Studiju B, zbog „sučeljavanja“ tri možda najparadigmatičnija intelektualca (sa ili bez navodnika po ukusu) minulih dekada – sociologa Ratka Božovića kralja mrsomuđenja, dekade sedamdesetih, dramaturga Nebojše Pajkića pubertetski osebujnih osamdesetih, jedine kad je bilo in da se misli svojom glavom, pa makar i ludom, i besprekorno korektnog, bezličnog i dosadnog urednika Pjanovića Danasovskog – sadašnje.

  Pjanović i Božović su bili odličan dekor i kontrast Pajkićevim rakijski originalnim i skandaloznim mislima. Teme ovog teksta biće jedna Pajkićeva i nekoliko Murovih misli, a ideološka kontrukcija za danas je da se više tj. odavno ne zna šta je levo a šta desno. Kod Mura (u ovoj emisiji bar) ni traga od „socijalizmolikosti“ i  i-riba-i-devojka zahteva[i] karakterističnih za „okupatore“ Vol Strita (i smanjenje poreza i silna državna davanja..), kod Pajkića od nacionalizma.

       Elem, deklarisani levičar Mur je današnji poredak u domovini mu nazvao sovjetski kapitalizam (u jasno negativnom kontekstu je „sovjetski“ a ne „kapitalizam“), ilustrujući ga svojom frustracijom identičnom mojoj kad u gradovima današnje Jevrope na svim trafikama nalazim jedino Amstel i Hajneken, dva piva koja najviše mrzim (em su skupa em bućkuriš) i samo otrove iz Koka kolinih fabrika (zašećerene pljuvačke zvane Sprajt i surogata našeg samoupravnog Jupija zvanog Fanta – tada još nisam skontao da je Koka kola kupila i Hajneken). Ni za vreme Tite nije bilo samo BIPovih piva, bilo je bar još Jelena i Jagodinskog. Mur se, frustriran što danas u njegovom gradu postoje supermarketi, pića, lanci restorana i džank fuds samo jedne jedine kompanije, upitao gde nesta ona Amerika ličnog preduzetništva, ideja, konkurencije, raznolikosti (Amerika, „nepodnošljive lakoće življenja“ koju smo mi Srbi voleli, kojoj smo se divili i uz čiju kulturu odrastali). Slično pitanje sebi postavljam svakodnevno u eks Miškovim radnjama u kojima nema čak ni zelenog Pilsa, a kamoli BIPovog kvasa – samo hemijski napitci one and only Apatinske pivare, poput piva sa ukusom limuna (odlično bi išlo uz jagode sa ukusom češnjaka). Moja vizija kapitalizma (i demokratije kao od njega nedeljivog aspekta) za koji sam se borio za vreme Titine i postitine tiranije bila je sasvim drugačija.

     Brat iz još jedne od bivših (poput naših) nekada bratskih slobodnih nacija nastavio je da se jada. Prvi put u celokupnoj istoriji prosečan Amerikanac nema novca da školuje decu (nama bar nije prvi put). Šta Amerika pravi od sebe, kakva će biti budućnost Amerike (nacije koja svoj primat ipak još uvek bazira na tehnološkoj superiornosti, tj. inovacijama i „mozgovima“, prim. ja) sa popupismenom neznavenom svetinom kao budućim preovlađujućim stanovništvom, upitao se simpatični debeljko, očigledno zabrinut za sudbinu svoje nacije.

      Već iz ovog pasusa jasne su osnovne karakteristike diskursa kog se Mur dosledno drži. Određen jasan socijalni problem ilustrovan životnim nedaćama i nepravdama prema konkretnim pojedincima odmah stavlja u kontekst zajednice i problematizuje moguće posledice pojedinačnih nepočinstava na budućnost čitave države, ekonomije i nacije. Ovaj levičar ustvari dosledno nastupa kao najkonzervativniji branitelj nacionalnih vrednosti ovekovečenih u sintagmama american way of life i american dream. Dosledan pre-vratnik (da se vrati ono što je bilo pre, re-evolution).

     Kao zagovornik zagubljenih izvornih principa kapitalizma – liberalnih vrednosti i jednakih šansi za sve – Mur se pita kako (i zašto) je doskora  američki radnik, pošteno radeći za svoju kompaniju, napredovao zajedno sa kompanijom. (kupovao dobru pa još bolju kuću, kola, školovao decu..), dok danas napreduju samo kompanije. Uzrok socijalne i ekonomske katastrofe njegovog Milvokija i obližnjeg Detroita vidi u bezumnoj halavosti kompanija. Dženeral motors je, prema njegovim rečima, imao decenijama stabilan profit od 4 („nečega“ verovatno milijarde  ne sećam se tačno) dolara, a onda se neko iz menadžmenta setio da bi imali 5 milijardi (ili već „nečega“) kad bi  fabrike „dislocirali“ u azijske zemlje jeftine radne snage, što su i učinili. Rezultat – potpuna propast lokalnog stanovništva. 

      Mur u vezi s tim postavlja jedno vrednosno, a moje misli koje vrludaju, s tim u vezi postavljaju drugo koje zadire u zaboravljeni imovinsko pravni aspekt samog koncepta nacija. Prvo (tj. Murovo) je – šta se konkretno menja u životu vlasnika fabrike kad umesto apsurdno ogromnih 4 zaradi još apsurdnijih 5 milijardi dolara. Da li kupuje (tj. da li uopšte postoji još) bolji kavijar, da li posećuje još skuplje hotele, vozi još bolja kola, jahte i avione itd. nego pre (i da li ima isto toliko ili još manje vremena da konzumira svoja apsurdna bogatstva)? A naročito – vredi li taj „boljitak“ onolike patnje koju su izazvali sopstvenim sunarodnicima (dabogda imao pa nemao, ko mi od devedesetih pa nadalje)?

       Jedan od glavnih razloga (ovo se sad ja nadovezujem) zašto je Amerika postala to što je još uvek, je protestantska etika štedljivosti, radišnosti i nerazmetanja/rasipanja. Etos koji oličava vlasnik skandinavske Ikee koji, za razliku od recimo ruskih tajkuna, arapskih šeika ili Karića/Miškovića/Mitrovića, Marovića/Barovića ili onog hrvatskog idiota što je naleteo gliserom na parkiranu jedrilicu, ubio dvoje Italijana pa nije uopšte zvao hitnu već advokata, vozi prosečan star automobil, živi u kući bez gipsanih ornamenata i ponekad biciklom ide na posao. Razumno je pretpostaviti da je porast šeikolikih američkih bogataša srazmeran brzini procesa kojim Amerika prestaje da bude to što još uvek jeste. Ne baš polako ali sasvim sigurno je prestižu zemlje u kojima žive amerikoliki radišni, kreativni i skromni bogataši za koje rade radnici verni svojoj kompaniji kao nekad američki jer napreduju zajedno s njom – Koreja, Kina, Indija, Čile ili Japan.

      Drugo, imovinsko – obligaciono pitanje je – imaju li kompanije i bogataši i neke obaveze prema sopstvenoj naciji koja ih je uostalom i stvorila? Imam utisak da  ideologija neoliberalizma, veličajući ekonomske slobode i svet „odumrlih država“, bez granica, moralnih imperativa i obaveza i admimistrativnih prepreka, zaboravlja neimenovani temelj, fundament, kontekst, na kom je tradicionalni liberalizam počivao i bez koga je nemoguć. Neimenovan na sličan način na koji npr. u američkom ustavu nije eksplicitno naznačeno da je brak zajednica isključivo žene i muškarca, a kao što se u pomorskim zakonicima nigde ne definiše šta je more. Naime to je do skora bilo toliko jasno svakome da se podrazumevalo.

       Multinacionalne kompanije i banke, ti nomadski varvari, osvajači i pljačkaši našeg doba, se „glede“ svoji obaveza, posredstvom (svojih) ideologa neoliberalizma, prave blesavi na isti način na koji gej aktivisti kažu da „nigde ne piše“ (u ustavu SAD) da je brak zajednica samo između muškarca i žene, a „tročetvrtinske glave“[ii] , nemajući dovoljno moždane mase da problematizuju sam pojam braka, tj. šta d fak jeste/a-gde- piše- da- nije  (ako nije samo) zajednica žene i muža, kažu „pa jest stvarno ne piše“. 

      Elem, taj misteriozni zaboravljeni temelj i kontekst svih pisanih i nepisanih pravila i prvenstveno ekonomskih znanja je nacionalna država. Skraćeno DRŽAVA! Ona nacionalna kojom upravljaju i prema kojoj imaju obaveze PODJEDNAKO svi građani države, dakle i bogataši. Razvod države, tj. onih 99% stanovništva, kako je lucidno definisano u „okupatorskom“ Vol Strit protestu i 1% bankara i bogataša morao bi proteći kao razvod prosečnog muža i prosečne žene, dakle nikako kao u Murovom Milvokiju ili u mnogim loše privatizovanim firmama Srbije. Prosečan zaposleni muž, slično kompaniji i banci,  lako kvantifikuje svoja (iz)davanja i ulaganja u porodicu odrescima plata, profita i sl. dok je domaćici/zemlji to nemoguće. Stan ipak po pravilu pripadne ženi-majci. Iz razloga sličnim ovom „... broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako velik, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država.“[iii] Ekonomski doprinos porodici majke i domaćice jednostavno je nemoguće kvantifikovati. Zašto onda ne bi, po istoj analogiji i imovina recimo Dženeral motorsa u koju su živote i rad uložili njegovi AMERIČKI radnici ili Delta Miška u sličnoj proporciji ostala građanima (pokretu 99%) – tj. tradiconalnoj (sve manje postojećoj) nacionalnoj državi (muž ne može da šmugne kod mlađe sa svom imovinom tek tako, ma koliko „jedini zarađivao“, a „glede“ „dislociranja“ kapitala je upravo o tome reč) ?

     Eto zašto više nema nacionalne države.

     Ovde dolazimo do teme koju sam očajno nejasno obradio (skoro niko ne kapira) na primeru Ustava Crne Gore kao modela za sve protektorate Ilirika  a verovatno i šire[iv]: „Imovinsko-pravno utemeljenje koncepta nacionalnosti/državljanstva u srpskoj javnosti je sasvim zanemareno. Pravo na državljanstvo proističe iz koncepta privatnog vlasništva koji je u temelju evropske civilizacije(i svih iz nje nastalih). Na suštinski isti način na koji  građanin, pojedinac nasleđuje od svog oca, dedova, rođaka njive, stanove, kuće i sl. uglavnom bez neke lične zasluge, i građanin, kao „sastavni deo“ nacije (svih građana države), bi trebao da nasledi zajedničku svojinu koju su napravili njegovi preci - „akcije“(deo vlasništva) puteva, mostova, rečnih tokova, instalacija, parkova, pristana, nasipa, podzida, kanala za navodnjavanje...i ostalih tekovina koje su nekad divlju zemlju pretvorili u uređenu.“  Za našu današnju priču je značajno da kapitalista ulaže u „nekad divlju zemlju...“ tek kad se „.. pretvori u uređenu.“ Svaki stranac kapitalista posredno i neposredno koristi tuđu imovinu (puteve, pruge, uređena zemljišta i vodotokove..) i tekovine (obrazovanu i civilizovanu „radnu snagu“, da ne kažem „oruđa koja govore“  npr) bez kvantifikovane naknade za minuli rad generacija koje su stvorile uređenu zemlju i civilizovane ljude u njoj. Jedina naknada je zajednički interes stanovištva/nacije i investitora/kapitaliste. Nije li apsurdno što strani kapitalista, kad suprotno interesu stanovništva odluči da „dislocira“ biznis (zbog za milijardu „nečega“ većeg profita), sme da ostavi za sobom opustošenu ruiniranu ledinu i stanovništvo bez sredstava za život – bez ikakve naknade, kao stočari kad ispasu pašnjake ili varvari kad poharaju zemlju?

     Kod „domaćih“ kapitalista situacija je još apsurdnija. Nemoguće je „kvantifikovati“ zasluge zajednice/nacije za samo njegovo postojanje takvim kakav je – civilizovan, uhranjen i obrazovan - i uslove koje mu je zajednica/nacija pružila u najširem smislu. Takvu „kvantifikaciju“ u civilizovanom svetu zamenjuje patriotizam i moral. Bez te dve „prevaziđene“ komponente ZAJEDNICA/NACIJA JE BUKVALNO EKONOMSKI OŠTEĆENA. Između kapetan Miša i Miškovića razlika je suštinska. Kako izvući iz varvarskih Miškovića ono što su civilizovani kapetani Miše osećali kao moralnu obavezu i patriotsku dužnost? Nedostatak morala i patriotizma ne bi smelo da znači da ološ (menadžment Dženeral Motorsa/Mišković) može da ne da ono što je čestit svet (Ford/kapetan Miša) dobrovoljno davao. I još da uništava zajednicu nekažnjeno.

     Šta nam je činiti nakon doslovno ostvarenog manifesta „otvoreno komunistički“ izloženog davno u pesmi Imadžin Džona Lenona („Imagine there's no countries... Imagine no possessions... no religion too... the world will be as one..“? Prihvatanje „realnosti“?

      „Desničar“ Pajkić, na koga ste, priznajte, zaboravili, reče, praćen tupim pogledima i sleganjem ramena prisutnih u emisiji, da „države više ne postoje“, što pre prestanemo da se zavaravamo biće nam navodno lakše. Ostaju nam samo porodice.

      „Levi“ naivni i „glupi“ Ameri bi, međutim, da se vrati ono što je bilo pre (skraćeno prevrat). Stara dobra nacionalna država kojom građani upravljaju, kapitalizam u kom radnici napreduju zajedno sa kompanijama i demokratija „ko nekad“. Virus nacionalizma odavno drma intelektualniji deo svetske levice (ne brkati sa našim palaničkim epigonima a ni sa pojmom „nacionalizam“ u srBskoj interpretaciji) . Na sabornost je nedavno pozvao i Slavuj Žižek i to baš okupatore Vol Strita, pozivajući ih da ne odbacuju sledbenike „Ti parti“ ma koliko im izgledali glupi, a jedan nemački vrlo ekstravagantni levičar odavno je rekao „„Stidim se ako je čovek kao denacionalizovani kosmoplita stigao dotle da zviždeći u zadnjoj rupi kuka za stabilnom nacionalnom državom...“[v]

       Konzervativci danas Srbima izgledaju kao najveći utopisti i revolucionari (u prevodu na srBski – budale) i pored toga što je „realnost“ da je jedino takve „klasične“ nacije  „nacionalističkog“ kapitalizma (kompanija poput Tate, Mitala ili Beka u vlasništvu „domaćih“) aktuelna ekonomska kriza mimoišla (Japana i Čile i pored zemljotresa i silnih prirodnih katastrofa, Južnu Koreju, Indiju,  Kinu, Tursku, Brazil, Island...)

Opširnija verzija: http://www.branali.blogspot.com/