8. O doslednom liberalizmu
Poslao: Andrej Stanimirović, 09.07.2007 14:03
Na samom početku treba priznati da su liberali (bar katalaktičari), avaj, spori. Što jeste – jeste. Gosn Vladimir nam baca rukavicu koja nam pruža priliku da svoja gledišta izložimo u kontekstu aktuelnih i mnogima interesantnih problema pa tako predstavlja mogućnost da kroz polemiku sa pogrešnim popularišemo ispravne stavove. Gosn Vladimiru dugujemo zahvalnost a sebi i svim zainteresovanim čitaocima dugujemo brze i što kompletnije odgovore.
Da stvari budu jasne, pod doslednim liberalizmom podrazumevam stanovište koje se u literaturi naziva anarho-kapitalizam. “Anarho” ne znači “haotično” nego “bez države”, bez nasilne vlasti koja sebi prisvaja monopol na istinu i silu (an-arho: bez vlasti). Kapitalizam znači poštovanje principa nepovredivosti privatne svojine, ne samo od strane države u nestajanju nego i od strane drugih individua-privatnika. Kapitalizam je “aktivna miroljubiva koegzistencija” i dobrovoljna saradnja (ili nesaradnja) preduzimljivih individua. Ove dve komponente, dakle odsustvo nasilne vlasti i sloboda tržišta, su usnova za razvoj društvenog uređenja poznatog kao libertarijanska poliarhija, o čemu je već pisano.
Dosledni liberalizam u svojoj potpunoj realizaciji nespojiv je sa državom. Deo procesa ostvarenja ideala (zvanog libertarijanska poliarhija) je potpuni nestanak države odnosno aktera koji sebi prisvaja pravo da prvi primeni silu. Ovo naravno ne isključuje pravo svih da se brane kada su napadnuti. Jedan aspekt ove naše diskusije su tvrđenja u prilog idealu deetatizovanog društva, zasnovana na uvidu u ljudsku prirodu. Drugi aspekt su problemi i dinamika tranzicije iz državokratije u poliarhiju. Neosporna komplikovanost tranzicije nije argument protiv ideala. Komplikacije ne proizilaze iz ideala već iz državnog nasleđa nepravde. Ideal nije samo nestanak države, jer nastali vakuum (još nerazvijeni tržišni mehanizmi arbitraže sukoba, itd.) brzo osvoje druge bande nasilnika, u međusobnom sukobu i kad jedna nadvlada druge - opet imamo državu. Ostvarenje ideala pretpostavlja razvoj tržišnih mehanizama i organizacija, zasnovanih na slobodi miroljubive saradnje ili ne-saradnje, koje će efektivnije i efikasnije zadovoljavati ljudske potrebe koje sada traljavo zadovoljava ili uopšte ne zadovoljava država.
Pitanje 1. Pogodili ste gosn Vladimire. Već je rečeno da je ideal nespojiv sa državom, te da ona mora nestati. Ovo je pitanje koje se tiče sanacije društva od efekata države, znači odnosi se na komplikovano pitanje tranzicije od državokratije ka libertarijanskoj poliarhiji. Sva (znači: sve, sve, sve.) državna imovina treba da bude aukcijski prodata (privatizovana) i upotrebljena za obeštećenje opljačkanih. Logičnost ukidanja države nije i ne može biti ugrožena složenošću i mogućim pokušajima zloupotrebe (kontingentnim komplikacijama) u postupku ozdravljenja individua (i posledično – društva) od države. Praktično, sve vrste poreza moraju biti ukinute (PDV, porezi na imovinu, akcize, carine, itd. Sve.) Naturalnom restitucijom rešava se pitanje opljačkanog nacionalizacijom, i to svima, pa i stranim državljanima ako su legitimni vlasnici. Politički zatvorenici se rehabilituju i moraju biti obeštećeni, oni lično i naslednici, za nepravedno zatvaranje i eventualno likvidaciju. Treba izvršiti povraćaj svih poreza, doprinosa, itd. od kad postoji dokumentacija o tome. Vraća se legitimnim vlasnicima dok ima šta da se vraća.
Pitanje 2. Libertarijanski odgovor nije oštriji nego dosledniji, logički konsekventniji. Svaki čovek rođenjem i odrastanjem dobija deo „zemlje“ („land“) – svoje telo na kome je 100% vlasnik i čiju radnu sposobnost („labor“) koristi. Ako mu roditelji nešto ostave u nasledstvo (svoju legitimno stečenu imovinu), blago njemu, ima head start. (Ako ne, niko mu drugi nije ni kriv ni dužan, osim njegovih roditelja i to je problem koji treba međusobno da rešavaju deca i roditelji kada dođe do potrebe da se o roditeljima neko brine u starosti.) Čovek ima pravo da svoje telo koristi kako mu drago, da stiče bogatstvo na sve moguće nenasilne načine.
Pitanje 3. Nema nikakve moralne obaveze. To što je kroz vekove vršena nasilna preraspodela (zločin) ne predstavlja obavezu nama da rezultate tih zločina očuvamo nepromenjene. Treba da sprovedemo pravdu – ljudsku, ne kosmičku. Naravno da bi najlepše bilo da možemo da se vratimo u istoriju i sve zločine ispravimo. Ne može. Treba da uradimo ono što se može i što će najviše olakšati budući progres. A to je da svu imovinu vratimo legitimnim vlasnicima na najmanje nepravedan način. Da svu imovinu stavimo u privatno vlasništvo. Imovinu ne stiču države nego individue. Države nemaju ruke, država je metafora, personifikovanje države je simptom primitivne svesti i/ili manipulacije.
Pitanje 4. Mislim da su teze OK.
Pitanje 5. Na prvi pogled ovde se radi o nekakvoj alhemiji: u socijalizmu je ukupni efekat privrede na neki volšeban način veći od zbira efekata pojedinačnih preduzeća, a u kapitalizmu manji. Hm? Neće biti. Prvi efekat tranzicije je da stvari postaju očigledne. Ono što je u socijalizmu bilo zakamuflirano, pa smo kao radili, pa smo kao nešto proizvodili, sad izlazi na svetlo dana. Nezaposlenost se nije povećala nego su fiktivno zaposleni po državnoj upravi i javnim preduzećima sada očigledno ono što su i pre bili: nezaposleni. Potemkinova sela koja je proizvodila socijalizovana privreda (državna i društvena preduzeća) sada se kao takva (nepotrebna) i vide i njihova se proizvodnja obustavlja. Niti je opala nezaposlenost niti proizvodnja. Lažna zaposlenost i lažna proizvodnja sada su postale prava nezaposlenost i prava neproizvodnja, ali to nije greh na dušu tržišta nego socijalističke države koja nas je lagala i krala. Ukupno bogatstvo nije opalo i uslovi života nisu pogoršani: stvarno stanje je postalo vidljivo.
Pitanje 6. Uopšte nije zabranjeno biti manje efikasan. Tako slobodno tržište i funkcioniše: svako ima pravo da proba, nema veštačkih (nasilnih) barijera za ulaz na tržište. Ali niko nema pravo na subvenciju i pokriće gubitaka. Rezultat tržišne privrede: efektivni i efikasni napred, ostali stoj. Zbog ljudske prirode privatna preduzeća će verovatnije biti uspešnija nego OURi, ali nema razloga da OURe zabranimo. OURi neće ipak nastajati internom privatizacijom jer je to nelegitimnije nego aukcijska prodaja svega državnog i obeštećenje opljačkanih. Zajednička imovina legitimno nastaje dobrovoljnim prilogom i udruživanjem privatne imovine (green field OUR, tj. novo ortačko društvo ili ad) a ne prisvajanjem onoga što je nastalo pljačkom privatne imovine (insajderska privatizacija).
Pitanje 7. Liberalne privrede nisu iznikle preko noći, kao bele rade. I ne radi se o ili-ili, 100% liberalnim i 100% neliberalnim privredama. Sve su privrede negde na skali od 0% liberalizma do 100% liberalizma – mislim da je dobro merilo liberalnosti privrede odnos ukupne državne potrošnje i GDP. Istorijski, stvar je u tome da su „liberalne“ privrede bile malo slobodnije nego „neliberalne“, bile su stoga efikasnije u svemu pa i u neliberalnoj praksi, kolonizaciji i pljačkanju neliberalnih kolonija. I tako su postale mnogo bogatije. Uporedimo slučaj Britanske imperije i SAD. Više liberalizma, brže gomilanje bogatstva, uz sve zloupotrebe moći na obe strane.
Pitanje 8. Princip doslednog liberalizma nije da nema zajedničke svojine nego da nema pljačke. Individue su slobodne da svoju imovinu udružuju i da dele plodove tog udruživanja. Ali su isto tako slobodne i da svoju imovinu NE udružuju ako procene da im to nije u interesu. TU je razlika. Socijalizam ukida privatnu svojinu pljačkom privatne svojine. Liberalizam dopušta kolektivistima da rade sa svojom privatnom imovinom šta god hoće. I takođe im dopušta da uživaju sve plodove kolektivnog uživanja svojine. Uključujući i bankrot i gubitak imovine. Takve probleme socijalizam je rešavao daljom pljačkom privatne imovine.
Pitanje 9. Nisam formalno školovani filozof. Ipak čini mi se da dobar deo filozofije ne vredi mnogo u rešavanju naših praktičnih problema. To ne znači da otpisujem celu filozofiju. Mislim da je desetak imena dovoljno da se formira dovoljno dobra slika o stanju stvari i mogućnostima i da se krene u akciju. Možda ovo zvuči sirovo? Političari su mnogo veće sirovine, pa im to ništa ne smeta da nam kroje kapu. Potrebni su nam rezultati a ne sofisterija. Nisam protiv teorije: nema ništa praktičnije od dobre teorije. Treba se potruditi i prepoznati dobru teoriju, a onda je sprovesti u delo.
Pitanje 10. Vrednosti su individualne. Najviša vrednost za individuu je opstanak, detetov ili sopstveni, već prema okolnostima. Iza toga dolazi sloboda, individualna. Sloboda korišćenja sopstvenog tela i rezultata koji nastaju korišćenjem tela. Sloboda da se razmene ti rezultati. Da se stiče i uživa privatna svojina. Itd. Da se misli šta god se hoće, tj. da se ima neka svoja istina. Jedna istina ne postoji, svaka individua ima svoju istinu. To pravo na individualnu istinu nije i dozvola da se ta istina nameće drugima. Svako nametanje „istine“ jeste oblik započinjanja nasilja i nedopušteno je, bez obzira da li se kao izgovor koristi „istina“ kao viša vrednost od „slobode“. Individua je slobodna sve dok ne započinje primenu nasilja. Za to naravno stiže zaslužena kazna. Individualna sloboda veća je vrednost od individualne istine. Problema nema kada sve individue u kolektivu dele iste vrednosti. Zabuna nastaje kada vrednostima (opstanak, sloboda, istina) individue pretpostavimo vrednosti kolektiva (kako god da su nastale, kao vrednosti većine ili vrednosti tiranina) čak i onda kad se one razlikuju. Kada se na primer opstanak kolektiva koristi kao opravdanje ograničenja slobode individue. Ili kada istina kolektiva ima primat nad istinom individue. Za doslednog liberala, izvor svih vrednosti su individue a aktivna miroljubiva koegzistencija najefikasniji metod realizacije svih potencijala individue. Kolektiv je za doslednog liberala alat za efikasniju realizaciju i nuzproizvod realizacije pojedinaca. Kolektivista kao izvor i svrhu vidi kolektiv. Kolektiva međutim nema bez individua. Elementarno. Etika doslednog liberalizma naravno postoji i data je u delu „The Ethics of Liberty“ Mareja Rotbarda (Murray Rothbard) i u delima Ajn Rend – objektivistička etika.
Ako se sad setimo kontrateze 2, razvoj Čoveka je nastanak i evolucija njegove partikularne prirode. U čoporu su svi isti, čopor je sve, individua je ništa. Čopor (ili još bolje mravinjak) je nedeljiva celina. Raspad čopora i sve individue iz čopora osuđuje na brzu smrt. Tako je to u životinjskom carstvu. Čovek je drugačiji. Čovek ima nezavisnu svest. Čovek, kada to smatra za svrsishodno, sarađuje sa drugim ljudima i završava saradnju kada misli da tako treba. Čovek se ne trudi da prevaziđe svoju partikularnu prirodu, naprotiv. Partikularna priroda je ono što čoveka čini čovekom. Naučni stavovi temelje se na mogućnosti da imaju univerzalno značenje – da, ali to je moguće samo ako isključimo humanističke nauke. Sve ostale nauke za predmet istraživanja imaju nesvesne entitete. Ljudi su individualni, različiti, partikularni, da nisu – ne bi bili ljudi nego roboti. Zato univerzalno značenje, koje je isto za sve ljude i po tome zajedničko, ne može postojati, osnovna ljudska priroda se tome protivi. Država je metod ukalupljivanja mozgova i zato je treba uništiti. Ne povezuje država ljude nego društvo - dobrovoljni odnosi i veze između ljudi. Država je tamnica. To “univerzalno” je tokom istorije, a naročito novije, bilo izgovor za ogromnu pljačku i porobljavanje ljudi, ukidanje individualnosti i prava na sopstvene poglede. Sve do izvrtanja slobode u svoju suprotnost, za šta su danas dobar primer “ljudska prava” druge, treće i četvrte generacije.
Pitanje 11. Da, radi se zaista o tome da svet treba da se izmeni, a ne da se na različite načine tumači. Ipak, mislim da „menjanje sveta filozofijom“ predstavlja svojevrsnu kapitulaciju. Više sam za „hands on“ pristup.
7. Bravo!
Poslao: Vlada Milutinovic, 09.07.2007 16:37
Vidim da je Stanimirovic ponovio sve mantre d. liberalizma kao da argumenata nije ni bilo. Za to postoji jednostavan razlog - ti argumenti su bili filozofski, a Andrej se po sopstvenom priznanju u filozofiju slabo razume. Na primer, stav: "Jedna istina ne postoji, svaka individua ima svoju istinu." je najpre viseznacan, a u znacenju koje je najvaznije za razumevanje ove problematike je pogresan. Posto idem na duzi odmor, necu biti u mogucnosti da sve ove stvari i ovde razjasnjavam, ali o svemu ovome vec ima puno teksta na filozofija.info. Pa i pojmu jedne istine. Iz poklapanja mojih opisa d. liberalizma i gornjih tvrdnji makar se vidi da kod mene nema zamene teza.
Pozdrav svima i prijatno leto!
6. ps.
Poslao: VM, 09.07.2007 16:47
"Zato univerzalno značenje, koje je isto za sve ljude i po tome zajedničko, ne može postojati, osnovna ljudska priroda se tome protivi." To je mozda objasnjenje tolikih zamena teza s jedne strane, a sa druge tolikog odbijanja argumenata iz tudjeg teksta. Taj proces bi se dobro mogao nazvati dekulturacija. Ali o tome drugom prilikom.
To je za sad sve.
5. ..., stvar je u tome da se svet izmeni.
Poslao: Andrej Stanimirović, 09.07.2007 22:00
Gosn Vlada je nema sumnje inteligent, načitan, sofisticiran, itd. Lepo, poštujem.
Međutim, uz ogradu da se sledeći stav odnosi na istinu o svesnim entitetima – ljudima (a ne o nesvesnim, dakle o neživoj materiji, i biljkama i životinjama koje na okolinu reaguju refleksno), jedino značenje stava "Jedna istina ne postoji, svaka individua ima svoju istinu" je da jedna istina ne postoji i da svaka individua ima svoju istinu. Nema nikakve višeznačnosti ili greške. Dalji argumenti su naprosto suvišni. Došli smo do “QED” i sada preostaje da na osnovu njega delamo. Da demontiramo aparat koji sebi prisvaja monopol na istinu i tu svoju istinu silom nameće ljudima.
Gosn Vlada pak misli da bi trebalo nastaviti sa filozofiranjem, razjašnjavanjem, argumentisanjem. To nastavljanje, držim, više nije filozofija, bar više nije “ljubav prema mudrosti”. To je nešto drugo. Ima Hari Frankfurt jedno delce o tome, “On Bullshit”, tako on naziva taj fenomen. Komunikacija razdvojena od smislene akcije, pričanje radi pričanja. Šta će mi to? Hvala, ne treba.
4. vise filozofije
Poslao: VM, 10.07.2007 00:03
Pošto trenutno nemam ni vremena ni prostora za šira objašnjenja, samo ću najpre odgovoriti Andreju da je celokupno stanovište doslednog liberalizma već kritikovano i opisano u mojim tekstovima na filozofija.info. Ali, evo da ti pokažem, dok sam dostupan, kako stoji stvar kad se ipak zna nešto o filozofiji. Pođimo od ove tvoje rečenice: “značenje stava "Jedna istina ne postoji, svaka individua ima svoju istinu" je da jedna istina ne postoji i da svaka individua ima svoju istinu.“
Prvo, jedna pouka iz teorije tumačenja (hermeneutike), značenje nekog stava je uvek neka druga rečenica nego što je sam stav. Ono što se tebi čini da je sigurno značenje nekog stava kada samo ponoviš taj stav upravo nije značenje ili smisao tog stava. Dakle, smisao jedne rečenice je uvek druga rečenica. Inače bi rečenicu razumeo i komjuter koji bi znao da je ponovi na ekranu.
Dobro, kada jednom krenemo u tumačenje tvoja rečenica počinje da ima mnogo značenja:
1) ona bi mogla da bude prosti truizam: svako ima svoju istinu, dakle svako ima svoje mišljenje – ova rečenica je toliko prosta da teško išta može da se uradi sa njom.
2) ona može da znači svako ima svoju istinu u smislu da se mišljenja ljudi razlikuju; to je opet nešto manji truizam, ali takođe ne govori mnogo, u svakom slučaju ne govori ništa filozofsko: dakle, nije tačno da svi imaju isto mišljenje (ili jedna istina ne postoji) nego često imaju različito mišljenje.
3) ona može da znači i: svi imaju različito mišljenje i nije tačno da je samo jedno mišljenje o toj temi istinito, nego su sva podjednako istinita. Ovo je to zanimljivo značenje i u tom smislu je tvoja teza pogrešna i to po celoj skali mogućih pitanja od fizike do etike, ili kako ti više voliš od nesvesnih do svesnih bića. Dakle, tačna teza je: mada se ljudi u mišljenjima često razlikuju uvek je tačno da je samo jedno mišljenje o toj temi tačno.
4) Vidiš da se u gornjim značenjima nigde ne pominje sloboda. Da bi uveli slobodu moramo da damo novo moguće značenje tvojoj rečenici: treba dozvoliti da se ljudi u mišljenjima razlikuju (da imaju svoje mišljenje), odnosno ne treba propisivati („nametati“) jedno mišljenje o nekoj temi. Ja se u potpunosti slažem sa ovim mišljenjem, ali to moje slaganje nije protivrečno sa mojom verzijom stava 3) koja kaže da je istina jedna, odnosno, da svi odgovori na neko pitanje nisu podjednako istiniti, nego da je jedan istinit (on ne mora biti aktuelno izgovoren) a ostali pogrešni.
5) Tvoj stav može da znači i da jedna istina ne postoji u smislu da se konačna istina o nekom pitanju ne može znati. Ona dakle može da govori o ograničenosti našeg znanja. Iz te ograničenosti može da se izvodi sloboda mišljenja. Međutim, opet neko može pristajati i uz ovo značenje 5) i uz značenje 4), kao što i ja to činim, ali, opet i uz moje značenje 3) a ne uz tvoje.
6) Tvoj stav može da znači i da je svaka istina subjektivna, odnosno pod uticajem partikularne prirode onoga čija je to istina. I sa tim se slažem, ali taj stav ne povlači da istina nije jedna u smislu 3). Ova jedna istina je deo normativnog poretka i služi tome da ljudi prevladaju svoju prtikularnu prirodu, odnosno da ne dopuste da ih u traženju istine vodi samo njihova partikularna priroda. I tu su dobrodošli drugi, ono što može da bude zajedničko sa njima itd. Kultura je proces u kome se to odvija, taj izlazak iz svoje partikularne prirode.
Eto toliko o „nevišeznačnosti“ stava „svako ima svoje mišljenje“. On ima bar četiri jasna, različita i prosta značenja: 1. Svako ima pravo na svoje mišljenje. 2. Ljudi se razlikuju u mišljenjima. 3. Ne znamo ko je u pravu. 4. Svi su podjednako u pravu. Kao što sam već negde napisao, kada neko negira stav 4) svi misle da negira stav 1) i ustaju u odbranu slobode. A o tome se uopšte ne radi: upravo tvrđenje stava 4) negira slobodu jer je po njemu jednako u pravu i onaj koji brani slobodu i onaj koji je negira.
Za raspravu o ostalim stavovima trebala bi nam dosta prostora. Većina je naprosto posledica (pogrešne) pozitivističke metodologije.
Tako, Andrej, filozofiju u šake, ne valja samo prionuti na posao bez dovoljno razmišljanja. A naravno da treba biti praktičan.
ps.
I roboti su partikularni baš u onom smislu koji nam je ovde potreban, oni, naime, ne znaju jedni za druge i potpuno su “slobodni” u tom smislu.
3. Treba nam dovoljno filozofije, ali ne vi
Poslao: Andrej Stanimirović, 10.07.2007 20:49
Ovo je već zastrašujuće iskustvo. Kako počnem da pišem neku rečenicu, zapitam se kako će to biti protumačeno. Sto puta se vraćam i proveravam značenje napisanog. Na jednom mestu sam već pročitao nekakvo upozorenje u tom smislu: hermeneutika je najbolji put do blokade komuniciranja. Što više čitam gosn Vladinu pouku, manje mi je jasno ne samo „šta je pesnik hteo da kaže“ nego i šta sam ja rekao i šta hoću da kažem... Preterujem naravno.
Gosn Vlado, hvala za pouku ali hajde da budemo praktični. Recimo da nešto (bilo šta) hoćemo da uradimo, dakle realno da uradimo, da jedno stanje stvari promenimo i da ostvarimo neko drugo stanje stvari koje smatramo poželjnim. Potrebna nam je određena količina filozofije, da ne bi tumarali u mraku i završili u još gorem stanju od polaznog. Uzmemo filozofiju u šake, naučimo nešto. Kad malo naučimo, osvrnemo se oko sebe, proverimo da li teorija drži vodu: može li ta teorija da objasni ono što vidimo i da nam pomogne da odredimo kako će se situacija u budućnosti razvijati. Može? Odlično: korisna teorija. E, sad smo pred odlukom: da li da ulazimo još dublje u teoriju (kad nam je već tako dobro krenulo!) ili da zasučemo rukave i da uradimo ono što smo na početku hteli i zbog čega smo se u sve to i upustili? Naravno da teorijski rad nikada ne mora da se završi, možemo da tumačimo, tragamo za značenjima, raspravljamo do sudnjega dana. Imamo ili ćemo imati i vremena i prostora koliko god nam treba. Problem je u tome što više nismo praktični, a složili smo se da naravno treba biti praktičan. Mi ne menjamo situaciju koja nam ne odgovara u situaciju koja nam više odgovara (ili bar manje ne odgovara). Radimo nešto drugo: filozofiramo, opisujemo svet. I šta se dešava? Situacija koja nam iz nekog razloga ne prija - ne menja se. Nismo se mrdnuli od početka. Kulturni smo, sofisticirani, načitani, ali nažalost i jalovi. Čak i ako smo ta svoja razjašnjavanja i tumačenja zapisali - uglavnom pišemo samima sebi. Who the heck cares!? Partikularno? Rekao bih: poprilično autistično. Previše filozofije loše je kao i premalo filozofije, ako nam je cilj da budemo praktični i ostvarimo neke praktične rezultate, pored teorijskih.
Još malo o „višeznačnosti“ stava „svako ima svoje mišljenje“. Dosledni liberalizam nema ništa sa pogrešnim tumačenjem broj 4. Ne misle SVI da onaj ko negira značenje 4 negira značenje 1. Stav doslednih liberala ili libertarijanaca je da nisu svi u podjednako u pravu (postoji etika slobode), ali da ipak svi imaju pravo na svoje mišljenje. Ali nemaju pravo da ga nameću drugima silom.
2. Treba nam dovoljno filozofije, ali ne vi
Poslao: Andrej Stanimirović, 10.07.2007 20:51
Ne znam zašto nije izašao ceo naslov: Treba nam dovoljno filozofije, ali ne više od toga!
. Poslao: student, 24.08.2007 17:41
Ne znam sto ste zapeli sa tom pricom o istorijskim nepravdama (neko nekad je ugrabio zemlju neko nije, neko je iskoristio tranziciju, mozda spregom s drzavom, neko nije). Nema pogubnije price od postavljanja "zdravih" temelja. Sta je bilo bilo je - nijedan drzavni funkcioner nikad nece biti opremljen znanjem potrebnim da adekvatno ispravi istorijske nepravde. Jedini lek je ispostavljanje cvrstih pravila igre da se takve stvari ne bi desavale u buducnosti. To sto ce neko u ta pravila da udje sa kucom od trista kvadrata koju mu je ostavio deda komunista je irelevantno.
