I te kako. Stvaran je i te kako, pogledajte ko upravlja društvom i u čijem su vlasništvu sve društveno bitne poluge od proizvodnje do medija, pogledajte koji je položaj radnika – kapitalizam je onda i te kako stvaran.
Međutim, pitanje iz naslova se odnosi na nešto drugo. U njemu se podrazumeva Hegelov stav da je stvarno samo ono što je umno.
Da pojasnimo. Po Hegelu pravu stvarnost ima samo ono što zadovoljava kriterijume uma. Na primer, ako bi imali društvo u kome vlada jedan grupa tirana, dok su svi ostali u ropskom položaju u odnosu na njih i odluke donosi samo glavni među njima, to društvo bi moglo biti stvarno, ali ne bi bilo umno. To u stvari znači da se u njemu ne bi ostvarivali ideali kulturne zajednice, odnosno, da odnosi među članovima društva ne bi bili takvi da omogućavaju jednake uslove svim pojedincima za vlastiti razvoj. Ako bi slučaj takvog uređenja zadesio neku kulturnu zajednicu ona bi to stanje smatrala teretom koga bi jedva čekala da se reši. U tom smislu, kapitalizam može ne biti stvaran. Da bi nešto bilo stvarno ono mora barem u nekoj, dovoljnoj meri, odgovarati ideji većine društva o tome kakvo bi društveno uređenje trebalo da bude.
Ovde će nas interesovati još jedan smisao ovog pitanja koji se u većoj meri naslanja na Marksa. To je pitanje da li je ono što nam se predstavlja kao kapitalizam slika stvarnog kapitalizma ili samo slika koju bi kapitalizam želeo da imamo o njemu?
Da bi odgovorili na ova pitanja moramo se prethodno pozabaviti samim terminima kapitalizam i socijalizam, pošto oni obično idu u paru i bore se za našu naklonost. Oni su daleko od potrebne jasnoće. Nedavno je i u našim novinama objavljen tekst “Priznajmo: Hrvatska je još u socijalizmu”, gde se iskreno dokazivalo da način na koji je privatizovana privreda u Hrvatskoj ili postojeća zavisnost tajkuna od političara ukazuje na to da je Hrvatska još socijalistička. S druge strane, u Hrvatskoj verovatno skoro da ne postoje velika državna preduzeća, sve banke i mediji su u privatnom vlasništvu, a položaj zaposlenih je striktno određen kapitalističkim pravilima. Ako je to socijalizam, onda šta je kapitalizam?
Razjašnjenje terminološke zbrke
Očigledno je dakle, da tu postoji pojmovni problem koji je najpre potrebno razrešiti. Rasprava o kapitalizmu i socijalizmu očigledno je opterećena preferencijama autora, ali i samom diskurzivnom scenom na kojoj se pretpostavlja da su kapitalizam i socijalizam dva monolitna i zaokružena sistema i da je moguće birati samo ili jedno ili drugo. S tim da je odbojnost prema socijalizmu obezbeđena bilo kojim od etabliranih argumenata protiv: od odsustva građanskih sloboda u realnom socijalizmu, do Staljinovih logora ili neadekvatno rešenog nacionalnog pitanja na jugoslovenskom prostoru. Pošto je to pozicija u kojoj se dobitinik unapred zna, ona nije inspirativna za razmišljanje. Zato nije loše da stvar postavimo drugačije.
U realnosti socijalizam i kapitalizam nisu monolitni sistemi, nego najpre dva društvena principa koji su u savremenim društvima zastupljeni u manjoj ili većoj meri. Oni se razlikuju na ovaj način. Kapitalizam je princip koji ovlašćuje svakog pojedinca da, pod uslovom da ne krši pozitivne zakone, uzima od društvenih dobara onoliko koliko može da dobije u razmeni sa drugima. Tu je svako ovlašćen da u konkurenciji sa drugima stekne onoliko dobara koliko može. Društvo ne postoji, postoji samo borba za dobra, gde je dopušteno sve što nije striktno zabranjeno. Socijalizam je princip koji, u ime solidarnosti ili jednakosti ukida nadmetanje oko dobara i propisuje da svakom pojedincu sleduje ista ili slična količina nekog dobra. Ono što je tajna ova dva principa jeste to da ako je društvo ustrojeno na jednom od njih, ono se nužno raspada, tako da zajednica ne može bez oba principa. Ali, tačno je čak i više od toga da oba principa da bi bili iole prihvatljivi (umni) moraju biti iznutra povezani, odnosno da je važenje svakog od njih zavisno do važenja onog drugog. Sklad oba principa moguć je ako se principi primenjuju na različita dobra.
Hajde da to objasnimo. Kao društveni sistem, realni socijalizam je izabrao da se jednakost odnosi na materijalna dobra, odnosno, naknade za rad. Drugim rečima, u socijalizmu se sav višak vrednosti raspodeljuje koliko toliko ravnomerno na uključene u proces rada, bilo kroz plate, bilo kroz javna ulaganja. Međutim, da bi održao ovaj sistem raspodele materijalnih dobara socijalizam je morao da cementira politički sistem, da oduzme formalno pravo na političko organizovanje i slobodu mišljenja onima koji su želeli da radikalno dovode sistem u pitanje. To ne znači da slobode mišljenja uopšte nije bilo. Po svemu sudeći, umetnost ili nauka nisu trpeli više nego što će trpeti u kapitalizmu (što ne znači da pojedini umetnici nisu trpeli više). S druge strane, kapitalizam je sistem u kome je uslov jednake raspodele materijalnih dobara ukinut. Sebičnost, kao ljudska osobina dobila je svoja prava. Međutim, kada su socijalistička društva odlučivala da postanu kapitalistička, ona se jesu koncentrisala na nekoliko ključnih stvari: tražila se sloboda preduzetništva, sloboda mišljenja i političkog organizovanja, religijske slobode i prekompozicija nacionalnog položaja u većim zajednicama. Međutim, to još ne znači da je sve što je socijalizam značio kao princip trebalo da bude negirano. U neku ruku, problemi postsocijalističkih društava - korupcija, nedostatak pravne države, pljačkaška privatizacija i nacionalizam - proizilazili su iz mehaničke negacije socijalističkog principa.
Realni i idealni kapitalizam
Problem je nastao tako što je u toku kapitalističke revolucije, jednako kao što je to bilo činjeno i socijalističkoj revoluciji, pokušano proterivanje rivalskog principa iz realnosti. Realni kapitalizam je u stvari bio pohod kapitalističkog principa protiv svoje negacije što je radikalno dovelo u pitanje umnost celog procesa. Ovo je rečeno filozofskim jezikom, ali kada taj problem pređe u realnost on počinje da deluje u pravcu koji stvara poseban svet u kome sada živimo.
Kako to izgleda u praksi? Uzmimo na primer konkurenciju. Kapitalizam je zamišljen tako da je ohrabruje i pospešuje, sa idejom da će konkurencija unaprediti proizvodnju i usluge, sprečiti monopolsko podizanje cena itd. I dotle je stvar dobra. Ali nigde u zamisli konkurencije nema ništa o ukidanju zajedničkih vrednosti i dobara, šta više, sama zamisao o konkurenciji počiva na ideji pravde, odnosno na ideji da bi svi akteri na tržištu trebalo da dobiju jednaku šansu, a da njihov uspeh zavisi samo od njihovih poslovnih sposobnosti. Međutim, kapitalizam je takođe legitimisao i ideju da je legitimno takmičiti se sa drugima za dobit, položaje i društveni uspeh. Da svako najpre ili jedino treba da gleda svoje interese, a da će se za zajedničke interese pobrinuti nevidljiva ruka ili neko drugi. I tu počinju problemi. Šta ako jedan od aktera na tržištu, za početak pokuša da mitom korumpira one koji odlučuju o uslovima na tržištu. Iako na taj način on počinje da radi protiv ideje konkurencije, i dalje je u moralnom pogledu na stazi kapitalizma, čak, ukoliko davanje mita nije kažnjivo (kao što su neki predlagali) ne mora ni da bude u sukobu sa pozitivnim zakonima. U neku ruku on sada samo proširuje opseg svojih sposobnosti koje će koristiti ne bi li stekao prednost u odnosu na druge, što je u kapitalizmu, na nivou rezultata, nesporno legitimno. A ako mu prođe jednom, ovaj postupak može da se proširuje. On može da se na trajniji način poveže sa ljudima koji imaju informacije i mogu da odlučuju o javnim stvarima, tako da unapred može da zna da će naizgled objektivni uslovi tendera biti protumačeni u njegovu korist. To kad tad može (a i mora) da se proširi toliko da će taj akter početi da krši zakon upravo u onim odredbama, ako takve postoje, koje su sprečavale korupciju i zloupotrebe. Međutim, rasplitanje tih slučajeva znači rasplitanje čitavog lanca korupcije u atmosferi u kojoj većina moćnih aktera već odavno radi na sličan način, tako da ništa nije lakše nego da se i sudovi uvuku u taj krug. Rezultat je da i dalje imamo borbu za opstanak, samo što se ta borba više ne vodi kvalitetom ili novim idejama, nego beskrpuloznošću, povezanošću i manipulacijama, gde se sve više unapred zna ko u borbi dobija. Tu ostaje pitanje zašto ostatak društva, većina koja može znati da čitav ovaj proces može biti samo na njihovu štetu, dopušta sve to. Tu verovatno ima više odgovora, ali jedan od glavnih jeste da snažan proces negativne selekcije odluka na vrhu društva skoro uvek ostale ostavlja manje ili više razoružane. Ako još imaju nekakve snage za otpor, tu verovatno pomaže „doktrina šoka“, snažan udarac na život ljudi što je na našem prostoru bio dugotrajni rat i politička nestabilnost u devedesetim. Taj šok omogućava da ljudi nemaju višak slobodnog vremena u kome bi se posvetili opštim uslovima života i da su u uslovima oskudice spremni na dela koja ranije ne bi učinili.
U svakom slučaju, a taj proces je danas došao do kraja, na gornjem delu društva izdvaja se povezana grupa ljudi koji su deo korupcijskog i finansijskog kruga koji se sastoji od političara, tajkuna i manjih klijenata. Iako i dalje na snazi ostaje ista legitimacijska priča kapitalizma i demokratije – konkurencija, tržište, građanske slobode itd – samo društvo se ustrojava na principima gde je jedino važno da li neko ima novac ili ne. Društvo se polako razdvaja na političko-finansijsku klasu povezanu različitim zavisnostima i potrebama i ostatak društva koji su zadovoljni sa onoliko slobode koliko su dobili, najčešće slobodom da negde rade i da nisu u zatvoru. Na strani ideja, diksurs se razdvaja na zvanični diskurs u kome u društvu vlada normativno savršenstvo (idealni kapitalizam) i realnost u kojoj caruje korupcija i bezakonje (realni kapitalizam).
A da bi to bilo moguće potrebno je da se dogode promene koje se ne svode samo na povezivanje i međusobnu korupciju vladajuće klase, već i promene koje omogućavaju da većina koja samo gubi u ovom sistemu postane njegov dobrovoljni rob. Odnosno, ta većina mora da stalno da pije onu plavu pilulu iz Matrixa kako bi ovakvo društvo bilo moguće. Potrebno je obezbeđivati da svesti o pravoj prirodi poretka stalno bude malo, da bude dovoljno slepila za realnost i dovoljno prijemčivosti za legitimacijske ideje poretka. Drugim rečima sam način mišljenja većine mora biti takav da pomaže održanje poretka. Za to je potrebno izmeniti medije i obrazovanje.
Istina kao glavni neprijatelj sistema
Pošto zreo kapitalistički poredak predstavlja poredak u kome „društvo ne postoji“ a u realnosti caruje borba za uspeh u kojoj su glavne karte povezanost i moć, pošto političari „jedno rade, a drugo govore“ u veoma širokom smislu, glavni neprijatelj tog poretka mora biti svaki društveni podsistem čiji smisao uključuje otkrivanje istine i razmenu ideja o realnosti.
Najpre su to mediji. Mi smo poslednjih godina upravo prisustvovali njihovoj transformaciji u skladu sa poretkom. Najpre je tu jedna formalna stvar, njihova privatizacija. Mediji su privatizovani ne bi li, kao i svi ostali privredni subjekti zadovoljili ideju da „privatni vlasnik bolje upravlja preduzećima, jer je racionalniji, efikasniji itd“. Sama ta činjenica ne znači da su oni automatski zbog toga postali neobjektivni, ali znači da sada postoji jednostavna, pravno legitimna mogućnost da svega nekoliko ljudi koji su vlasnici većine medija mogu da odluče šta će se u njima pojaviti, a šta ne. Odatle sledi da ako poredak poželi da neke informacije krije i da forsira jednu društvenu logiku u medijima, on to može veoma lako. Druga stvar koja se desila je tabloidizacija (preplavljivanje medija besmislenim sadržajima), i komercijalizacija. Vremenom su se prihodi od kojih mediji žive promenili tako da reklame čine 70% prihoda, a prodaja samo 30%, a da reklame na ovaj ili onaj način drži relativno kompaktna političko-tajkunska klasa. Ovo je vremenom ukinulo svaku samostalnost medija. Stanje je takvo da su se mediji toliko promenili da su potpuno izgubili svoju funkciju posrednika između delova društva i postali reklamne agencije. Danas većina listova svoje tekstove plasira kao reklame, odnosno kao sadržaje čija je funkcija da služe interesima povezanih lica u političko-tajkunskoj klasi. Više uopšte nije slučaj da novinari spontano dolaze do informacija pa im onda ova ili ona vanmedijska instanca brani da te informaicije ili mišljenja objave, već je potpuno obrnuto, većina novinskih tekstova su prerađeni i opremljeni materijali dobijeni od PR agencija povezanih lica. Novinari se više ne šalju da odu na neko mesto i vide šta se dešava, već ili dobiju napisano ono što se dešava ili znaju da treba da izveste samo o onome što treba da se dešava. Trenutno se čini da vladajuća klasa potpuno kontroliše skoro sve štampane i elektronske medije, osim interneta, i da može neometano da govori bilo šta. To što ne postoji blokada interneta ili što sasvim retki kolumnisti mogu da govore ono što misle, ne znači puno iz prostog razloga što je publika koja prati ovu vrstu tekstova malobrojna. Ako ste u stanju da jednu priču neometano provedete korz glavne dnevne i nedeljne novine i sve televizije to što će neko napisati nešto suprotno na internetu ne znači ništa iz prostog razloga što se broj pregleda članaka na alternativnim medijima meri u hiljadama, za razliku od stotina hiljada ili miliona koji čine publiku glavnih medija.
Ova transformacija medija moguća je samo ukoliko će proći neprimetno, odnosno, ukoliko su dominantne društvene vrednosti takve da će ona biti u skladu sa njima. Društvo doslednog kapitalizma je društvo u kome su svi pritisnuti poslom ili nezaposlenošću, u stalnoj borbi za preživljavanje, dovoljno puta razočarani u smisao i mogućnost isterivanja pravde. Svako bavljenje zajedničkim stvarima posmatra se kao luksuz trošenja vremena i snaga na nešto što ne donosi neposrednu korist i nije vezano za privatne interese pojedinca. Većina ljudi promene u medijima može ili samo da konstatuje, ili su one van njihovog horizonta tako da u stvari ni ne stižu da ih primete.
Za zajedničke vrednosti bi više sluha trebalo da ima elita, posebno društvena nauka i obrazovni sistem. Međutim, ovaj podsistem rapidno se transformiše u skladu sa poretkom. Poredak koji mora da proizvodi lažnu sliku o sebi ne može da unapređuje obrazovanje i nauku iz prostog razloga što tako stvara sve više građana koji su sposobni da ovu prirodu poretka razumeju. U našem slučaju, primetno je da od početka „tranzicije“ postoji snažna stigmatizacija bavljenja društvenim naukama. Upravo sada se pojavljuju vesti da će sociologija i filozofija izgubiti veći deo časova koje su imale u srednjem obrazovanju, dok se i u svetu ukidaju katedre za filozofiju. Ako se time bavite, onda na mikro planu jezika možete da uočite kako se filozofija stalno prikazuje kao opasna, teška nauka, koja se percipira prvenstveno kao moralistička disciplina čija namena je da nas spreči da izvučemo neku korist za sebe. Drugim rečima, istina i zajedničke vrednosti, kojima bi trebalo da se bave mediji, nauka i obrazovni sistem, suvišni su.
Izvrnuta filozofija kapitalističkog poretka
To što realni kapitalistički poredak ne može da podnosi istinu, jeste već dovoljan argument da nije dovoljno uman. Ali, tu postoji još jedna mogućnost koju treba analizirati. Naime, problem sa kapitalizmom bi mogao da se shvati tako da je kapitalistički poredak dobro zamišljen, ali da ne funkcioniše zbog lokalnih ili univerzalnih ljudskih slabosti. Kada bi ljudi bili pošteniji, manje pohlepni i kvarljivi stvar bi funkcionisala i odgovarala idealu. Kao što reče jedan čovek povodom poslednjeg obeležavanja prvog maja: „kapitalizam je dobro zamišljen, ali ne funkcioniše“. Tu ima nešto simpatično jer je kapitalizam u toj rečenici stavljen na isto mesto kojim je godinama objašnjavan slom realnog socijalizma, ali bi još bolje bilo da je primetio da kapitalizam nije ni dobro zamišljen i da je to razlog zašto ne funkcioniše.
Osnovni problem sa idejom kapitalizma nije u tome što što ga kvari nesavršena ljudska priroda, nego u tome što se realni ili dosledni kapitalizam pokušava ustanoviti na opoziciji prema socijalizmu, odnosno što pokušava da uspostavi poredak na osnovu samo jednog principa. Koji je to princip več smo videli: svako treba da gleda samo svoj interes, a za zajedničke interese će se pobrunuti „nevidljiva ruka“. Međutim, kvaka je u tome što nevidljiva ruka ne postoji. Zajednički interesi imaju svoju logiku, koja zahteva jednaku pažnju i realnu snagu koliko to zahteva konkurencija.
Princip kapitalističkog društva je, naravno, privatno vlasništvo. Problem nastaje onda kada se rešenje svih problema vidi u tome da privatno vlasništvo postane univerzalno. Ova odluka je naravno apstraktna i zadire u sve pore koje postoje u društvu. Štos je u tome da iako privatno vlasništvo ima svoju ulogu u podsticanju ekonomije, ono je daleko od toga da može biti univerzalan princip. Prednost privatnog vlasništva u stvari je u tome da, osim što omogućava sticanje profita za vlasnika, pojednostavljuje odlučivanje, pošto odlučuje jedna osoba ona može sa svojim vlasništvom da uradi šta želi. Ali, tu se krije i granica privatnog vlasništva, koja ostavlja veoma širok opseg stvari izvan. Da počnemo od prostih primera – vodovod. On takođe može biti privatan, mada je to retko slučaj. Međutim, osim što je neracionalno imati konkurenciju u dopremanju vode, pošto to zahteva postavljanje višestrukih cevi itd, problem je u tome što bi zaista privatni vodovod mogao biti ukinut, ako postane nerentabilan ili zbog bilo kog drugog razloga neisplativ za vlasnika. Ako bi to bila zaista privatna stvar, on bi mogao da radi sa svojom imovinom šta mu je volja. Sledeći primeri mogu biti parkovi ili putevi. Ako bi bili privatni mogli bi biti posečeni ili zatvoreni ukoliko se to vlasniku učini profitabilno. Međutim, vodovod ili parkovi, putevi, nisu usamljeni u tome. Najočiglednija paradigma onoga što nije privatno je naučna istina. Ne samo da bi napredak čovečanstva bio drastično usporen ako bi naučna dostignuća bila privatna, nego je stvar u tome da se istina uopšte opire opštoj privatizaciji koja karakteriše kapitalistički poredak. Privatna istina nije istina. Ali, tu stvar ne staje, zašto bi potreba svih članova društva da rade ili komuniciraju bila manje javna stvar, od vodovoda ili parkova? Sve to pokazuje da zajedničkih stvari ima puno, onoliko koliko je puno stvari koje čine zajednički prostor za život ili nastaju samo u interakciji koja je univerzalna (kao što je umetnost ili nauka) i da je zbog toga neizbežno da imamo i zajedničko mesto na kome se odlučuje o zajedničkim stvarima, pa je nemoguće da se problem korupcije, na primer, reši tako što će što više stvari biti privatno. Što više privatizovanja stvari koje ne mogu biti privatne, to više laži o tome kako se njima raspolaže.
To znači da mnoge stvari moraju biti tretirane kao zajedničke jer je takva njihova priroda. One se opiru tome da budu prilagođene privatnim, partikularnim potrebama. Uopšte uzev, socijalističke su, takve da je njihova priroda takva da su namenjene svima, a ne partikularnom prisvajanju, ove stvari: istina u bilo kom obliku (javnost, nauka, umetnost), pravna država, balans između prihoda poslodavaca i zaposlenih, otpor diskriminaciji, internacionalizam. Kapitalističke su po svojoj prirodi privatna svojina, individualnost, preduzimljivost, moda, veštine, partikularistička religija, seksualna sloboda, sloboda mišljenja i izbora uopšte, sloboda raspolaganja sobom. Ako je ovo istina, onda je jasno da dobar poredak mora u sebi da sadrži oba elementa – i socijalistički i kapitalistički. I to ne samo na spoljašnji način na koji bi mogli recimo da izaberemo jedne od elemenata i odreknemo se drugih iz inata ili ideološke isključivosti. Ovi su elementi iznutra povezani, tako da nije moguće na primer imati konkurenciju (kapitalističku vrednost) bez pravne i suštinske jednakosti šansi, što je socijalistička vrednost.
To je relativno lako reći, ali je teško sprovesti u delo. Naša javnost prepuna je pokušaja da se ima harmoničan poredak, a da se ne prizna ovo pravo suprotnoj ideološkoj strani. Na primer, smatra se da je što veća privatizacija rešenje za privredne probleme, preporučuje se što manja uloga države, ona se opisuje kao najgori mogući vlasnik itd. Istovremeno se želi da u poretku nema korupcije i da se političari i sudovi odnose jednako prema svima i da deluju samo u opštem interesu. Ali te dve preporuke su protivrečne. U okviru takve filozofije koja kaže da je samo privatni interes legitiman i da svako treba da gleda samo sebe, zbog čega bi na primer sudija propustio da učini uslugu onima koji drže novac i moć u društvu? Ako će se nevidljiva ruka pobrinuti za društvenu harmoniju, on naravno može da gleda svoj neposredni interes.
Ili, nedavno se, opet povodom 1. maja, čulo da je „socijalizam idealan sistem, to na ovim prostorima nikada nije shvaćeno – jedino što u njemu nije bilo dobro rešeno je nacionalno pitanje“. Opet je u pitanju isti nesporazum. Ovo novo rešavanje nacionalnog pitanja u mnogostrukim je vezama sa kapitalističkim poretkom. Rat je bio šok koji je omogućio promenu poretka, a nacionalizam je u stvari sledio kapitalističku logiku. Sveopšta želja je u stvari bila da se nacionalne teritorije ili države tretiraju kao privatno vlasništvo većine sa koga se legitimno može oterati svako ko se razlikuje. Nemoguće je racionalno misliti da je socijalizam dobar sistem, a negirati internacionalizam kao njegov neodvojivi deo.
Dosledni kapitalistički poredak pre svega počiva na pogrešnoj filozofiji koja ukratko glasi da je privatna svojina jedino legitimna ili racionalna i da bi sveopšta privatizacija i partikularizacija stvorila harmoniju. Ali, kao što smo rekli, to inherentno nije tačno. Dakle, nije slučaj da samo nesavršena ljudska priroda kvari ostvarenje ideala kapitalizma, nego je sam taj ideal pogrešan.
Tu ima još jedan detalj. Za razliku od realnog socijalizma koji je počivao na eksplicitnom (i dogmatskom, što je već u sebi bila protivrečnost) poštovanju jedne filozofije (marksizma), dosledni kapitalizam eksplicite negira filozofiju. On u stvari ne počiva na nekoj alternativnoj filozofiji, nego na doslednom negiranju da je filozofija moguća. Idealno stanje u kapitalizmu nije stanje u kome svi potvrđuju neke stavove (osim osnovne stavove ideologije), nego stanje u kome su se sve tvrdnje iscrpele tako što su bezuspešno pokušavale da etabliraju prednost u odnosu na sebi suprotne tvrdnje. To je razlog zašto kapitalizam podržava razlike, stav da „svako ima svoje mišljenje“.
Čisti kapitalizam je negacija socijalističkog principa u poretku, a s obzirom da se ovaj socijalistički princip zasniva na pravdi i istini što su u širokom smislu zadaci filozofije, ona mora biti potisnuta, prikazana kao opasna i nemoguća.
Tranzicija, ali ka čemu?
Tako da odgovor na naše prvo pitanje sa početka jeste da kapitalizam nije uman. Umna je mešavina ili sinteza socijalizma i kapitalizma. To nije kapitalizam sa ljudskim licem, već kombinacija striktno mišljenog poretka u kome javnost i sudovi i vlast brane opšte interese, dok je potpuno legitimno i poželjno takmičiti se na tržištu i sticati. U ovom tekstu je zbog toga termin „kapitalizam“ upotrebljavan sinonimno sa „dosledni kapitalizam“ ili „realni kapitalizam“, što ne znači da u kapitalizmu nema ništa dobro, nego da je loše ako se kapitalistički princip proglasi za jedini važeći princip.
Odgovor na drugo pitanje sledi iz odgovora na prvo: ako kapitalizam nije uman, on mora stalno da stvara lažnu sliku o sebi. Lažnost ove slike sastoji se u tome što je ona apstrakcija, uzimanje nekih pozitivnih odlika kapitalizma – kao što su konkurencija ili preduzimljivost, individualnost - i njihovo stavljanje u službu korupcije, pljačke i razbijanja zajednice. Ono što ideologija kapitalizma skriva jeste da su socijalistički elementi u poretku prećutana pretpostavka mogućnosti da se kapitalističke vrednosti uklope u ideal društvenog poretka.
Pojam tranzicije u sebi sadrži mnogo od ove dijalektike. Ukratko, tranzicija je zamišljena kao prelazak bivših socijalističkih društava u kapitalizam. Međutim, primamljivost zapadnih društava u devedesetim temeljila se na, s jedne strane, dobicima iz ideološkog trujumfa, a sa druge strane na još uvek postojećim elementima socijalizma u njima, koji su tu zaostali iz vremena konkurencije dva sistema. Iako je na početku tranzicije „kapitalizam“ mogao da deluje uspešnije od socijalizma, uverenje da će taj sistem ostati netaknut i sačekati deceniju-dve da mu se socijalističke zemlje pridruže u stvari nije počivalo na bilo kakvoj realnosti. Danas je slučaj da realni kapitalizam sve manje može da posluži kao primer ostvarenog ideala, a da je cilj kome se teži sa obe strane nekadašnje gvozdene zavese – minimalna uloga države, opšta privatizacija, komercijalizacija itd – jednako apstraktan kao što je to nekada bio komunizam. Tranzicija danas služi isključivo tome da se u ime eventualne svetle budućnosti koja će doći lakše progutaju mere koje u sve gori položaj dovode većinu stanovnika tih država. Kao i nekada komunizam, koji nije uspeo da opštom kolektivizacijom ostvari harmoniju, kapitalizam danas obećava da će završena, sve veća, privatizacija to omogućiti. Ali ne postoji nikakva garancija za to. I priroda stvari i trenutno stanje pre ukazuje na suprotno: da su socijalne razlike sve veće, dok se autoritarnost i nezadovoljstvo svakodnevicom povećavaju, što bi trebalo da bude znak, ne približavanja idealu, nego udaljavanja od njega.
Ideološki monopol, kao i monopol u ekonomiji, omogućuje monopolistima da povećavaju svoju dobit na račun drugih, istovremeno im umesto kvalitetnih proizvoda nudeći sve očigledniji bofl.
