Miroljub Todorović je 16. februara 2010. god. na sajtu Prozaonline objavio sledeći tekst:
LJUBAV I SMRT TRUTOVA
„Pet do sedam dana posle rođenja pčelinja matica poleće iz košnice u ljubavnu avanturu. Tom prilikom ona ispušta osoben miris koji privlači brojne trutove, potencijalne ljubavnike, iz njene i drugih košnica.
Matica u svom zanosu leti veoma brzo i visoko. Mnogi trutovi u ovim iscrpljujućim ljubavnim vratolomijama zaostaju. Sustiže je, i s njom se pari, najjači i najsnažniji On svoj uspeh, međutim, ubrzo, tu na licu mesta, plaća životom jer mu se deo polnog uda otkida i ostaje u matičinoj utrobi kako se seme, koje je dao, ne bi raspršilo.
Umorna od ljubavne igre matica se vraća u košnicu. Tamo je nestrpljivo dočekuju pčele radilice. Odmah po povratku one otpočinju obilato da je hrane i da joj pažljivo uklanjaju ostatke otkinutog ljubavnikovog polnog organa.
Kad je pčelinja matica oplođena ostali trutovi, koji su do tada bili paženi i maženi, postaju teret za pčelinje društvo. Oni ništa ne znaju da rade a veoma su ješni. Pčele radilice počnu da im uskraćuju hranu i čine sve da ih što pre oteraju. Obično ih prvo odvoje od meda u neki deo košnice gde u toku noći mnogi stradaju od gladi i hladnoće. Sutradan oni koji su preživeli pokušavaju ponovo da dođu do meda i toplog dela košnice ali ih straža pčela radilica sprečava i izbacuje napolje.
Na taj način pčelinje društvo se za par dana oslobodi trutova.“
(Iz zbirke priča „Torba od vrbovog pruća“)
Ja sam ispod teksta napisao sledeći komentar:
„Pošto priča o trutovima nije ni izmišljena, a ni biografska, dodao bih da je novijim posmatranjima i DNK analizom utvrđeno da se matica pari sa 5 do 10 trutova, a priča o zaostalom polnom organu truta odnosi se samo na poslednjeg truta. Trutovi se inače rađaju iz neoplođenih jaja – i u tom smislu nemaju oca, tj. imaju samo majku i dedu i babu. Pošto je i deda rođen iz neoplođene jajne ćelije to i on nije imao oca, itd., itd.“
Mogućnost mojeg komentara, tj. dodatka/ispravka na Todorovićevu priču, zasnovao sam na proceni da priča o trutovima nije izmišljena a ni biografska. U suprotnom moja bi intervencija bila neumesna, u suprotnom bi moja intervencija mogla da se smatra zadiranjem u autorstvo. Da li je zaista tako?
Ova interesantna situacija daje povod da se postave neka opšta pitanja o umetnosti, kreativnosti, autorstvu. Todorović je u prilogu objavio još nekoliko priča koje je kvalifikovao kao svoje snove, ili je prepričao neke svoje doživljaje i susrete na nekim ljudima. Pretpostavimo da sam ja upućen u tačan sadržaj i tok nekog njegovog sna, da imam npr. neki zapis koji se može po potrebi reprodukovati i koji bi služio kao dokaz. Čitajući njegovu priču u kojoj je opisao taj san – primetili bi, pretpostavimo, kako on odstupa od zabeleženog sna. Videli bi da je autor uključio samo neke delove, ostatak je izmenio, a uklopio je delove koji se ne nalaze u snu. Pretpostavimo to. Da li bi i u tom slučaju mogao da intervenišem kao u priči o trutovima? Šta suštinski razlikuje te dve priče: o trurovima i o snu? Ja mislim ništa. Priči o nekom mojem snu, ili Todorovićevom snu, nedostaje objektivni uvid i evidencija – ali to nije suština problema jer vidimo da se i o nečemo o čemu postoji evidencija, i što je dostupno proveri i eksperimentu, može ispričati priča. Ona je moguća i interesantna jer većina ljudi ne zna ništa o pčelama. Tu je suština priče.
Dakle, ako je autor napisao u naslovu to i to, ako je počeo da priča o tom konkretnom snu, kao što je prepričao sparivanje truta sa maticom (dakle, on je počeo i završio priču o trutovima a nije negde na polovini počeo da priča o nedeljnom ručku), da li je nužno da ostane kod tog naslova i tog sna – sebe radi, radi svog poštenja – i prenese zaista njegov tok i sadržinu ma kakva ona bila (pošto je napisao da je to taj i taj san, tj. da je to neki san, a ne neka kompilacija snova, tj. da je to jedan san Miroljuba Todorovića) – ili može po svom nahođenju (a te strategije „uklapanja/prekrajanja“ uvek su u vezi sa širim kontekstima, sa idejom knjige, npr., a na ličnom planu autori uvek teže da prikažu sebe boljim, pametnijim, prodornijim, lepšim, dovitljivijim) da piše šta hoće i menja i kombinuje kako mu se prohte? Koliko je u tom slučaju naslov „moj san“ korektan, relevantan? Da li ima smisla išta opisivati i prepričavati – ako se to tako radi?
Problem je kada pojedini autori i teoretičari ovu situaciju sada preokreću i uopštavaju i govore kako je ovaj ili onaj pisac dotakao ili dosegao suštinu stvari, suštinu vremena, suštinu epohe, suštinu čoveka, itd. – a za to nemaju ni najmanji dokaz – jer mogu da svedoče samo svojim iskustvom i znanjem. Najverovatnije je da se uvek radi o kombinovanju i kompilaciji. Najverovatnije je da pisci poput političara i ideologa stvaraju lažne slike, oni složno sa ostalim društvenim faktorima/akterima pletu mrežu obmana/realnosti.
Ako su iskustvo i emocije upravo to što i znače – nešto lično, jasno je, da samo znanje ostaje kao ono što povezuje ljude i vreme, epohu, itd.
Da li pisac otvara neki novi svet, nove svetove, nove mogućnosti? Kako to da utvrdimo, kako to da znamo? Najverovatnije je da je pisac izneo neku krnju, zastarelu ili potpuno neupotrebljivu konstrukciju. Naravno, umetnost nije samo kopija stvarnosti, nije to samo i uvek realnost. Ipak, šta će mi npr. Todorovićev san ako ga je on prepravio (u bilo kom smislu ili smeru), ako ga je iskombinovao i barem polovinu izmislio, šta će nam snovi i fantazije jednog Salvadora Dalija npr. ako ti snovi i te fantazije nisu to nego su kombinatorika, dakle, svesno-polusvesno intervenisanje autora u tok asocijacija? Čega je on autor? Nekih kompilacija?
Dakle, u slučaju nekih priča možemo autoru reći: ej, to nije tako, to nije tačno, itd. dok u slučaju drugih priča bi to bilo neumesno. To ne može biti.
Uzmimo da u nekom književnom časopisu pročitate priču koja prepričava stvarni događaj u kojem ste vi bili akter, ili iz pouzdanog izvora znate kako se sve zapravo desilo. Dakle, ta objavljena priča ostaje priča iako događaj nije korektno prepričan, ona i dalje funkcioniše kao priča – ali je jasno da će za tu manju grupu upućenih ljudi priča biti plagijat, tendenciozno napisana, lažna priča, i sl. Priča dakle funkcioniše kao priča samo za one ljudi koji nisu upoznati sa akterima i radnjom. Za njih priča može biti čak genijalna. Oni mogu reći kako su se „prepoznali“ u priči, kako veruju autoru, kako je priča napisana iz srca, itd. – ali za grupu ljudi koji su upoznati sa stvarnim događajima, priča može biti površna, tendenciozna, podmukla – ali može biti i korektna/istinita. Na to sam mislio kada sam pomenuo poštenje u vezi sa pisanjem.
Imamo dva kvaliteta ili dve vrste „prepoznavanja“: stvarno prepoznavanje i prepoznavanje koje ćemo obrazložiti genijalnošću pisca. Ljudi obično kažu da je pisac dobar ako uspe da evocira nešto slično što se njima dogodilo, ako uspe da izazove slična ili ista osećanja, ako dotakne nešto stvarno u njihovom iskustvu i životima. Oni znaju da je nemoguće da je pisac zavirio u njihovu glavu – a pošto je napisao nešto što se i njih tiče – to tumače kao kvalitet pisca i njegove literature. Međutim, kako smo videli gore, autor/pisac i pored tih uspeha i kvaliteta ipak može da podbaci u celini, jer sklapa celinu koja ne odgovara realnosti a nije ni fantazija. On gradi jednu celinu za koju zna da nije realna – a kada direktno kaže kako je sve izmislio, kako nema ničega realnog, i sl. on zapravo „prepisuje“ iz realnosti. Za čitaoca je uglavnom dovoljan samo jedan „izvrstan“ pasus da bi celu priču, tj. celu knjigu prihvatio i pohvalio.
Smisao priče jeste da se čuje nešto novo, da se čuje za neki događaj za koji nismo znali i u njemu učestvovali. Pripovedač je vešt pripovedač ili manje vešt pripovedač. Ipak, otkad je ljudi postoji i ta motivacija da se priče izmišljaju, da se ispričaju nemoguće i neverovatne priče. U realnom životu nam je jasno zašto to ljudi rade: oni žele da obmanu, da nanesu nekome štetu ili sramotu, ili da sebe ili junaka prikažu boljim, pametnijim, žele da pokažu svoje kvalitete, itd. Kada je u pitanju literatura – pravimo se da nam nije jasno zašto ljudi izmišljaju/pišu priče, kao, to je misterija. Stvar funkcioniše po analogiji. Kao kada bi u praznu bocu u kojoj je bilo mleko i na kojoj piše mleko sipali vodu. Dakle, u moderna vremena, pogotovo, postalo je irelevantno da li je u boci zaista mleko ili je mleko razređeno sa manje ili više vode, ili je neka bela farba, postao je važan sam proizvod, sam čin, sam kontekst. Tako ja mogu danas da uzmem otpad sa nekog smetlišta i razbacam ga po galeriji. Uveče pozovem kritičare, televiziju i publiku – i otvorim izložbu/instalaciju/performans…Toliko je toga u modernoj umetnosti samo u formi, i toliko se toga postiže samo formalnim akcijama. Sadržaj je gotovo uvek isti, tj. gotovo uvek ispliva taj toliko puta već viđeni i prežvakani smisao/uvid da je sve manipulacija, da je sve postalo smeće, da je današnji svet izgubio dušu, da iz smeća dopire slabašni vapaj umiruće estetike/lepote, itd., itd.
Postoji umetnička priča, zatim, recimo, novinarska priča, kafanska priča, ribolovačka ili lovačka priča, itd. Istina/realnost u svakoj ovoj vrsti drugačije stoji i drugačije se slušaoci/čitaoci odnose prema samoj priči i realnosti. Međutim, kako smo već videli ni jedna vrsta zapravo ne može bez te realnosti, tj. na neki način mora da joj teži, ili da od nje pođe, ili da dolazi i odlazi od nje.
Tako pisac započinje priču od nekih aspekata realnosti, da bi realnost napustio, ipak složio je priču koja funkcioniše kao priča – iako je neistinita, iako je obmana. Možemo čak reći i da je priča lepa/interesantna, i da je pisac dobar pisac – ali i dalje stoji da nas je obmanuo, da je ispričao nešto što ne odgovara realnosti. Koliko takvih obmana ima npr. u Tolstojevim romanima „Rat i mir“ ili „Ana Karenjina“? – ali mi nismo u stanju da to procenimo do kraja. Ipak, pošto su to klasici svetske književnosti, pošto je toliko ljudi čitalo te knjige i pošto su te knjige toliko hvaljene biće da ima malo neuverljivog. Ipak, šta ako je autor pogrešno predstavio motivacije i razloge postupanja svojih likova? Gledajući svakodnevno holivudsku filmsku produkciju vrlo lako opažamo ta preterivanja/neuverljivost svake vrste i svakog intenziteta. Ako zanemarimo pohvale zanatskom, tehničko-tehnološkom aspektu tih filmova – jedino što ostaje, jedino za šta se hvataju gledaoci, jeste odnos prema realnom životu, „prepoznavanje“ i realne motivacije. U istom smislu žanrovska literatura, npr. naučna fantastika, mora imati solidnu naučnu podlogu inače – to nije naučna fantastika.
Generalno: čim je priča/pesma makar malo uverljiva odmah postaje hit! A uverljiva je samo ako na neki način odgovara realnosti, našem iskustvu, emocijama i znanju. Zašto je to tako? Radnja priče, junaci, sve to može da se izmisli; mogu da se izmisle gradovi na drugim planetama ili gradovi u dalekoj prošlosti – ali iskustvo ostaje uvek realno iskustvo, emocije su uvek realne emocije, dakle, kada smo srećni zaista smo srećni (druga je stvar što mi pred drugima možemo glumiti da smo srećni – ali i ta mogućnost glume počiva na realnim doživljajima sreće inače ne bi umeli da glumimo). Ako je neka priča dirljiva, ako nas „dira“, tada nas ona dira, tada je to emocija – a ono što ju je izazvalo nije izmišljeno – jer svedočimo ličnim emocijama.
Da li je, dakle, bitno samo ispričati priču ili je bitno da pisac priče bude pošten prema svom iskustvu, svojim motivacijama i relevantnom naučnom znanju? Mislim da taj momenat razgraničava dobru i lošu književnost.
