Srđan Damnjanović

Izazovi i granice hakerske etike

Pekka Himanen (2001): The Hacker Ethic and the Spirit of the Information Age, Random House Trade Paperbacks; New York - Toronto.

Peka Himanen (rođ. 1973) stekao je globalnu slavu istraživanjem smisla tehnološkog i informativnog razvoja. Hakerska radna etika, etika stvaralaštva i radosti, najveći je duhovni izazov protestantskoj etici , koji se pojavio na horizontu informatičkog doba, veruje Himanen. Finski filozof vešto ukršta logiku, filozofiju religije i tehnologiju, objašnjavajuću genezu savremenih vrednosti i jednog novog životnog stila. Ideja hakerske etike je uzbudljiva, provokativna ali i problematična.

Hakeri i krekeri

Himanen polazi od činjenice da najpoznatije simbole našeg vremena, internet i personalni računar, nisu razvile korporacije i vlade, akademije i instituti, već mladi entuzijasti koji su tek počeli stvarati i razvijati svoje ideje. Hakeri sebe vide kao ljude koji programiraju iz entuzijazma verujući da je „delenje i razmena informacija pozitivno dobro, a da je etička dužnost hakera da podele svoje stručno znanje kroz besplatni softver i omoguće pristup informacijama i računarskim resursima gde god je to moguće” . Pošto su mediji počeli da poistovećuju kompijuterske kriminalce s hakerima i piscima virusa, hakeri destruktivne korisnike računara nazivaju crackers . Biti haker nije isključivo high-tech stvar, nego ima više veze sa brigom i majstorstvom za ono što se radi. Himanen majstorima entuzijastima pripadaje gotovo alhemijsku auru. Hakerska etika je primer radne etike koja počiva na veri u pasioniran rad koga motivušu igra, radost i uživanja. Zato hakersku etiku odlikuje entuzijazam, rad iz uživanja i radosti, kreativnost, samorealizacija i spontanost, želja za podelom veština sa zajednicom koja deli zajedničke ciljeve, razvoj ideja i znanja, prvenstvo unutrašnjih nad spoljašnjim ciljevima i motivima. Haker više ne upotrebljava računar radi golog opstanka, nego mu računar služi radi društvenih ciljeva. Ne samo da su elektronska pošta i mreža su divan način družanja, nego je računar kao takav razonada i zabava, haker radi zato što uživa u tome.

Hakerska i protestantska etika

Himanen veruje da hakerska radna etika dovodi u pitanje vladajuću protestantsku radnu etiku, čiji je karakter prvi istakao Maks Veber ( „Protestantska etika i duh kapitalizma”). Protestantska etika ističe osećaj odgovornosti prema radu koji postaje samosvrhovit, a religiozni poziv najvažnija stvar u životu. Propovednik Ričard Bekster formulisao suštinu protestantske etike rada u njenom najčistijem obliku: „Zbog radinosti Bog čuva nas i naše delatnosti” – Bog nije zadovoljan ljudima koji samo razmišljaju i mole, on želi da ljudi rade svoj posao. U srednjem veku je taj prototip protestantske etike postojao samo u manastirima i nije uticao na vladajuće crkveno stanovište, a pogotovo ne na društvo u celini. Sa reformacijom, manastirski način mišljenja izašao je svet. Veber ističe da je duh kapitalizma imao religioznu potvrdu u protestantskoj etici, ali se ona oslobodila religije i počela razvijati prema vlastitim zakonima: „Da se poslužimo slavnom Veberovom metaforom: Postala je religijski neutralan čelični kavez” . Zato Himanen govori o protestantskoj etici bez obzira na veru i kulturu, jer u skladu sa njom neko može delovati, pa bio on Japanac, ateista ili revnostan katolik.

U savremenoj ekonomiji, rad je autonomna vredost, ali koja je podređena novcu. Summum bonum protestantske etike je „steći sve više i sve više novca”. Takođe, ideja vlasništva, koja je bila središnja vrednost duha starog kapitalizma, dobija važnost bez presedana. U informatičkoj ekonomiji kompanije ostvaruje svoje ciljeve, proširujuće vlast nad informacijom ( trademarks, copyrights, nondisclosure agreements ... ). Himanen smatra da sve te zaštitne brave stavljene na informacije grade zatvor maksimalne sigurnosti. Nasuprot tome, izvorna hakerska etika je naglašeno otvorena – ona uključuje verovanje da je deljenje informacija moćna vrednost i da je „etička dužnost hakera da dele njihove stručne uvide pisanje slobodnih softvera” . Hakeri su „krekeri” sveta novca i zatvorenih informacija.

Hakerska etika insititra na stvaralaštvu iz entuzijazma, besplatnom delenju znanja i informacija. Net i Linux stvorila je grupa hakera koja je iskoristila svoje slobodene vreme da na tome zajedno rade. Himanen zato nalazi da hakeri predstavljaju najveći duhovni izazov našeg vremena, koji dovodi u pitanje protestantsku radnu etiku. Na prvi pogled autorova ideja izgleda preterano, ali pogledajmo šta Himanen hoće reći. Ukinuvši manastirski život, reformacija je posvetovila manastirska pravila, veruje Himanen. Dok su u manastirima, prema pravilu Sv. Benedikta, ljubopitljivost i delenje informacija svrstani u porok i greh, prema obrazcima Platonove akedemije i savremene naučne zajednice, javnost i zajedništvo u znanju su temeljne vrline.

Akademija ili manastir?

Etika koja počiva na zahtevu za racionalnim i sistematičnim uvećanjem kapitala na osnovu kontrole zatvorenih informacija, izazvana je otvorenim modelom na osnovu koga hakeri besplatno deli svoje kreacije sa drugima, da bi se one primenile i dalje razvile, veruje Himanen. Hakeri svoje sokove crpe iz otvorenog modela znanja, bilo da je to dijalog koji se razvija na osnovu paradigme Platonove Akademije (transtemporalna epistemička zajednica), ili savremena naučna zajednica u kojoj se otvoreno testiraju i razvojaju ideje koje pripadaju naučnoj javnosti. Naučno istraživanje je zasnovano na ideji otvorenog procesa ispravljanja grešeka, korekcije i samokorekcije: „Ideja samokorekcije koju naglašava Robert Merton je jedan podjednako važan ugaoni kamen naučne etike kao i otvorenost. On to naziva organizovani skepticizam – istorijski, to je nastavak synusisa, pojma iz Platonove Akademije, koja uključuje i ideju pristupanju istini posredstvom kritičkog dijaloga” . Naše razumevanje prirode zasnovano je na tom akademijskom i scijentističkom modelu. Naučna etika ne involvira samo prava, već uvodi i dve fundamentalne obaveze: izvor mora uvek biti naveden a novo rešenje publikovano. Izvorno akademijski ethos i hakerski model sasvim pogađaju Platonove reči: „Slobodan čovek ne bi smeo nijednu nauku da izučava ropski” (Država, 536e). To je sasvim suprotno od manastirskog (školskog) duha na kome insitira Sv. Benedikt: „Starešini pripada da govori i uči, a učeniku da ćuti i sluša” . I virtualni univerziteti mogu ličiti na manastire ukoliko se grade prema modelu primalac-pošiljac.

Nasuprot hakerskom ili akademskom modelu je zatvoreni autoritarni model - kao da su moderna preduzeća prekopirala stroge manastirske tipike. Zatvoreni model opstaje na autoritarnom izboru ciljeva i sredstava kao i na upotrebi zatvorenih, „zaverničkih” grupa. U zatvorenom modelu je svaka kritika i inicijativa isključena, a pošto teži profitu i moći, unutar nje je veom a teško izvršiti potrebne korekcije i samokorekcije. Izgleda da logika tehnološkog razvoja ide na ruku hakerskoj etici , jer ukoliko bi se njeni nosioci sputavali, došlo bi do ozbiljnog zastoja u kreiranju novih tehnologija (argument koji ide u prilog sajber-komunitarijanizmu može da izgleda sasvim istoricistički).

A to sve za sobom povlači jednu neautoritarnu karakteristiku hakerske etike. Pošto je internet mreža krajnje decentralizovana, teško je sprovesti kontrolnu i nadzor. Internet je postao važan medijum za sve individulne glasove u totalitarnim i autoritarnim društvima. Hakeri pomažu disidentima u različitim krajevima sveta. Himanen ističe da je rat na Kosovu bio prvi sajber-rat, baš kao što je rat u Vijetnamu bio prvi tv-rat.

Kratak dah sajber provokacije?

Na kraju, izgleda da je razlika između hakerske i protestantske etike daleko manja nego što bi to želeo Himanen. Hakerska i protestantska etika imaju i sličnu strukturu ali drugačiji raspored vrednosti. Dok je prema protestantskoj etici srećan onaj ko je ispunio poziv i stiče sve više novca, u hakerskoj etici, srećan je onaj ko novcem može da obezbedi vlastit u sreću. Hakerska etika je pre ostrvo, istina važno i uticajno, ali ne i potpuno nezavisno od normi i vrednosti protestantske etike . Napori hakera su u velikoj meri instrumentalizovani, na njihov entuzijazam ubrzo se kaleme različiti interesi, a često se rasplamsava prava „bitka za entuzijazam”. Premda napredak tehnologije i sama logika otkrića neguju slobodno i kritičko mišljenje, što ide na ruku hakerskoj etici, ne postoje naznake da će hakerska etika napustiti svoj „rezervat” koji se nalazi unutar različitih tokova „protestantske etike”. Nadmoćna protestantska etika može da odgovori ćutanjem i uključivanjem hakerske etike u svoj proizvodni sistem ne narušavajući vrednosna merila „rezervata” .

Hakeri su zajedno sa decom cveća promovisali formulu: „Ne raditi ništa drugo, sem onoga što doprinosi sreći”. Najviši motiv nije novac, nego samorealizacija. Napuštajući svet svojine hakeri pobuđuju veruju u svet stvaralaštva i zajedništva. Tom ključnom momentu hakerske etike može se pripisati neoprostiva naivnost ili tzv. felicitološki paradoks . Paradoks se sastoji u tome da oni koji neprestano misle o sreći i njenom postizanju imaju utisak da im ona stalno izmiče, jer sve što učine ili stvore, tek je sredstvo za sreću, ali nikada ne i sreća sama – a to život i stvaralaštvo svodi na jurnjavu za srećom i na tzv. „žargon autentičnosti”, na jezik reklama i kič, jer se sreća određuje kao stanje ostvarenosti želja i potreba, a poznato je, kada se jedna želja ostvari, na njeno mesto stupa druga i tako u krug. Ustoličenje sreće na mesto najviše vrednosti preokreće se u opasan mamac.

Izgleda primamljivija mogućnost da se hakerska etika utemelji na igri, što Himanen donekle i čini. Smisao igre nije nešto drugo od igre, igra nije sredstvo, a ni prilika da se izrazi neki smisao van nje – ona je sama po sebi nešto smisleno ili smisao (Eugen Fink). Međutim, dok se u „klasičnoj” igri održava razlike između stvarnosti i igre (u „nestvarnosti igre pojavljuje se nadstvarnost b?ti”), ta razlika u sajber-svetu prestaje da postoji. Ne radi se više ni o inscenaciji stvarnosti nego o simulakrumu najvišeg reda (Bodrijar) i tada prestaje potreba za bilo kakvom etikom, jer je jednostavno ukinuta razlika između stvarnog i nestvarnog, istine i laži, dobra i zla. Sama ideja igre može biti i ambivalentnija i „nehumanija” od prvobitne zamisli i volje igrača. I u igri se može zaigrati i preigrati, a informacije u carstvu informatičkog simulakruma, bilo da su „otvorene” ili „zatvorene” same po sebi još ne znače ništa, jer se sa njima može otpočeti i krajnje zloćudna igra, pogotovo kada je u pitanju simulakrum ili iscenacija realnosti. Posle „hakerske intervencije” ili „Rata na Kosovu”, satelitski mobilni telefoni i lap-topovi su spakovani zajedno sa aktivistima za ljudska prava i instalirani na nekom drugom mestu zemljinog šara, bez obzira na to što su druge etičke zajednice počele da žive u getu (ukoliko nisu proterane).

Hakerska etika počiva na programu emancipacije koji se ostvaruje smeštanjem jedne klase i njene radne etike na stanovište opštosti. Ne samo da se i po tome hakerska etika vraća glavnom toku – protestantskoj etici , nego i dodatno onesposobljava vlastitu kritičku moć. Možda je izlaz u skromnijim pretenzijama etičke refleksije?

Fusnote:

1. Himanen, The Hacker Ethic and the Spirit of the Information Age , p. vii

2. Ibid., p. viii

3. Ibid., p. 11.

4. Ibid., p. 46.

5. Ibid., p. 68.

6. Ibid., p . 76.