Dodatak: diskusija povodom teksta "Spas u tami: kritika kritike ideologije"

Zlatko Pangarić:

Pošto i ja pokušavam sve objasniti biologijom (i mislim da će se u perspektivi svaki problem, koncepcija, ideja, moći ispratiti do nivoa neurobiologije), prepoznao sam se u tvom tekstu pa ti šaljem nekoliko komentara.

Kao prvo, fenomen složenosti, tj. razlika prosto/složeno nije ovde relevantna. Ako nešto važi za prosti slučaj moraće važiti i u složenom (jer je složeno sastavljeno od prostog). Jedan stav čulne evidencije (Npr. ''Vreme je lepo'') nije prost oblik nekog moralnog zakona, norme ili moralne dileme, pa oni i ne stoje u odnosu prosto/složeno.

Npr. nekoliko stvarnih odnosa prosto/složeno: u matematici primenom prostih/elementarnih pravila vrlo komplikovane izraze možemo svesti na vrlo proste. Pomoću istih cigala i pravila zidanja mogu se podići neverovatno komplikovane građevine. Ista stvar se događa u elektronici, npr. pri proizvodnji integrisanih kola (da bi se ispitala ispravnost svih veza u nekom čipu potrebno je ispitati čak 10 100 veza što je tzv. transkompjuterski problem!). Neverovatno kompleksna partija šaha realizovana je primenom elementarnih pravila kretanja figura.

Smatram da sama ''objektivnost'', iako se u pojedinačnim čulima i pojedinačnim svestima realizuje u bezbroj varijanti, i kao bezbroj partikularnih stavova, mora realizovati jednog momenta (mislim istorijski) kao univerzalan stav, zakon. Iako svi različito čujemo mislim da svako npr. mora prihvatiti Zenonovu argumentaciju o realnosti zvuka koga izaziva pri padu jedno proseno zrno ili hiljaditi deo prosenog zrna.

''To znači da kada imamo neku tvrdnju A, njena istinitost ili lažnost zavisi isključivo od stvarnosti na koju se ta tvrdnja semantički odnosi. Na primer da li je tvrdnja „Napolju je sunčano“ istinita ili ne, zavisi isključivo od toga da li je napolju sunčano ili ne. Kuda je onda nestao subjekt od čije je biologije zavisilo sve što se dešava u njemu, pa i njegove ideje? On je još uvek tu, ali je očigledno da postoji jedna metodološka granica do koje je legitimno upotrebljavati tu biologiju kao objašnjenje za njegove tvrdnje.''

Mogu reći ovakvu rečenicu: ''Ja se zovem Zlatko Pangarić'', ali ako ti izgovoriš tu rečenicu ona je lažna. Dakle, nije samo po sebi razumljivo da se istina nalazi u istinitim rečenicama. Potrebno je posredovanje . Dakle, to da li je rečenica ''Napolju je sunčano'' istinita ne zavisi prosto od toga da li je napolju zaista sunčano ili ne, nego zavisi upravo od posredovanja kroz biologiju subjekata (ovde i sada). Rečenica, sama po sebi, bez aktualizacije kroz subjekat (ovde i sada) zaista je istinita (imamo dosta iskustva za to tvrđenje a u nekom drugom primeru nećemo imati dovoljno iskustva), tj. sigurno je da su postojali dani kada je rečenica bila istinita.

''Umesto tog uvida, odbacivanje smisla metafizike imalo je za posledicu da se empirija aktera sve više probijala kao kriterijum istine, odnosno sve je lakše bilo određene partikularne prakse proglašavati za taj kriterijum. U filozofiji smo zbog svega toga postali nesposobni da rešimo enigmu relativizma: kako to da partikularno biće može da se nada univerzalnoj istini?''

Nauka je razvila metode kontrolisanih uslova i eksperimenta kao načine posredovanja između jezika (znakova) i stvarnosti (naravno ovo moramo shvatiti kao dinamički proces jer se može poći i od pogrešnih hipoteza, pa kroz eksperimente doći povratno do tačnih teorija). Dakle, partikularne prakse moraju doći do univerzalnih istina jer je sama stvarnost univerzalna (zajednička i zajedničko zakonita). Svakako znaš za ljude koji imaju fiks ideje o pogrešnosti nekih osnovnih prirodnih zakona. Oni smišljaju teorije i izvode eksperimente kojima će oborili npr. Njutna ili Ajnštajna. Ali neka nepoznata sila, neka nepravedna zaverenička igra sudbine uporno im kvari eksperimente. Koja je to nepoznata sila? Pa upravo ta koju pokušavaju da ospore!

U ''društvenoj realnosti'' stvar je u principu identična. Tako smo svi mi u postsocijalističkim zemljama odbacili partikularne prakse izgradnje društva pa priznali i priklonili se univerzalnosti kapitalističkog ustrojstva . ''Stvarnost'' nas je, da tako kažem, naterala. Smatram da partikularne prakse i ideološke teorije ne mogu dugo opstati jer će ih praksa srušiti ili osporiti! Zgrada sazidana suprotno zakonima mehanike će se srušiti! U socijalističkim zemljama problemi su rešavani uklanjanjem ljudi koji stvaraju probleme, ali ni to nije moglo u nedogled. Uostalom tako je u svim zemljama i svim sistemima. U svim društvenim prevratima i revolucijama nikada se sama stvarnost nije popravljala (osim u ograničenom tehničkom smislu napretka) nego je uvek trebalo određene ljude ukloniti ili osujetiti. To je još jedan dokaz da se sve zapravo dešava u/i kroz biologiju pojedinaca.

Vladimir Milutinović:

Zlatko, ja volim da budem temeljan, a i mislim da se ovde radi o stvarima koje su podvrgnute objektivnim kriterijumima, tako da će možda trebati malo duže da se objasne ove teme koje si nabacio. Mislim da, iako su tvoje primedbe kratke, u njima ima dosta „materijala“, kao doduše i u svemu kada se iza materijalne počne otkrivati apriorna ili normativna sfera. A mislim da će ovo biti obostrano korisno.

Dakle, biologija je tema i njen značaj za metodologiju. Da otklonimo prvo neke moguće nesporazume. Ja takođe smatram da su sve istine ili svi stavovi koje čovek ima posredovani njime kao prirodnim, materijalnim bićem, ili posredovani iskustvom. Ovo znači da prihvatam neke empirističke i u stvari moderne stavove koji su se nametnuli u filozofiji barem od vremena Loka, a zapravo su posledica velike kulturne promene koja ide od renesanse, koja je čoveka posmatrala kao opremeljenog isključivo prirodnim instrumentima za saznanje. To se isto posle ponavlja kod Kanta, gde on kaže da ne postoji intelektualni opažaj ili saznanje stvari po sebi, a da se apriorne forme mogu primenjivati samo na polje mogućeg iskustva (inače, Kantov pojam „apriori“ i uopšte smisao njegove filozofije, uopšte nisu dobro shvaćeni u filozofiji, ali o tom drugom prilikom). Drugim rečima, ne postoje transcendentni izvori saznanja. OK.

To znači da je sasvim legitimno i korisno ispitivati relacije između biologije u širem smislu (svim materijalnih procesa koji se dešavaju u i oko čoveka) i stavova, možemo reći „ovakav stav smatraju istinitim ljudi koji:...pa navoditi bilo šta što se može saznati o biološkom, socijalnom društvenom itd. položaju tih ljudi“. Ono što sam ja dovodio u pitanje je da razlike koje nalazimo u tom polju koje opisuje materijalnu sferu samih ljudi (ovde je bitno da je ta sfera takva da je nezavisna od neke posebne saznajne situacije u kojoj se mogu naći ti ljudi: dakle, ne radi se o biologiji koja se pojavljuje kada osoba A gleda neko X o kome treba da kasnije predloži neko saznanje, nego o biologiji ili socijalnom statusu koji se pojavljuje u svim saznajnim situacijama osobe A i koja se ne menja kroz te situacije, a različita je od biologije osobe B itd) možemo da iskoristimo kao kriterijum za istinitost iskaza.

A to se itekako radi, upravo u okvirima neke ideologije. O čemu se ovde radi? Kada neko hoće da izbegne da stav bude procenjen prema tome da li je istinit ili lažan, već želi da ga zaštiti od te procene, on može da nabacuje druge kriterijume za njegovu procenu, na primer ko je rekao taj stav, da li je on u nečijem interesu, da li većina zastupa taj stav itd. On tada neće reći: ovaj stav je neistinit zato što je nastao procesom koji je u sebi sadržavao neku varku ili grešku koja se slučajno odigrala u nekom, recimo buržuju, a mogla se odigrati i u nekom proleteru, nego će reći ova greška se odigrava zato što je dotični buržuj, a neće se odigrati u nekom proleteru. Drugim rečima „buržujstvo“ proizvodi grešku: ukoliko imamo neki stav A, kada saznamo da potiče od nekog „buržuja“ treba da ga precrtamo kao neistinitog. A zašto „proleterstvo“ ne proizvodi grešku? Iz prostog razloga što je to „naša“ strana. Ista ova priča inače može da se odigra i u bezbroj drugih slučajeva, obrnuto, buržuji mogu smatrati da je sve što dolazi iz „prostih slojeva“ neistinito, neka nacija da je sve što dolazi od druge neistinito, rasa, religija itd. I to se stalno dešava.

Ovaj stav može da bude i malo refleksivniji pa da prizna da je svako „subjektivan“ odnosno da nije tačno ni da „proleterstvo“ proizvodi istinu, a „buržujstvo“ grešku, nego oni naprosto proizvode različite istine između kojih se ne može utvrditi neki odnos prednosti. Svako ima svoju istinu, koja nastaje pod uticajem njegove „biologije“: proleteri proizvode „proletersku“ istinu, buržuji buržoasku, nemci nemačku ili, ovde kod nas, Srbi srpsku, Hrvati hrvatsku, a onda, zašto da ne, žene žensku, muškarci mušku. Međutim, nisu ni svi muškarci isti, ni sve žene, pa su i ljudi kao takvi svi različiti. Zašto onda ne bi imali ovo: Vladimir Milutinović ima istinu V. Milutinovića, Z. Pangarić ima istinu Z. Pangatrića itd. I tako za sve ljude.

I sad, poenta je da je ovaj apsurd u stvari stvarno stanje. To je trenutno najraširenija svetska filozofija koja se prodaje sa etiketom „slobode“.

Nego da se vratimo na temu: zašto se ova situacija čini apsurdna? Zato što se svi negde mogu setiti da postoji neka rečenica „Istina je jedna“ čiji smisao su barem nekad shvatali i koja im se isto činila/čini istinita. O toj rečenici govori i pojam „univerzalne istine“ pa da se sada koncentrišemo na nju (i ne zaboravimo biologiju).

Kada sam u jednom prethodnom tekstu hteo da objasnim smisao „univerzalnog“ koji podrazumevam, naveo sam ovaj primer. Stanite na prozor i kažite „Napolju je sunčano“; sada, ako se složite sa tim da se istinitost ove rečenice neće menjati ukoliko umesto vas na prozoru stoji neki Kinez ili bilo ko drugi, onda ste shvatili šta znači „univerzalna istina“. Da li ova rečenica nema veze sa biologijom? Ima itekako, ono što inače uzimamo za kriterijum „sunčanog“ došlo je do naših čula koja su prenela impulse mozgu itd. Međutim, ako je ipak tačno da se istinitost ove rečenice ne menja ako neko drugi stoji na prozoru, onda to znači da iako istinitost zavisi od biologije, ona zavisi samo od biologije koja se ne menja u toj promeni subjekta koji stoji na prozoru: biološke razlike koje se tu mogu pojaviti su irelevantne.

Nećemo uzeti da je ovaj zaključak tačan bez šireg obrazloženja, ali ako uzmemo da je tačan i setimo se onog ideologa od malopre, možemo da zamislimo njegovo razočarenje ovim zaključkom: važna je biologija, ali samo ona koja je zajednička svima – pa kako onda da iskoristim biološke razlike da ja budem u pravu, a neko drugi ne bude? Kako da etabliram stavove koji kažu da je ono što nastaje u „buržoaskoj“, recimo, ideologiji netačno, ako je baš taj buržoaski element irelevantan za procenu istinitosti?

Ali, ostaje mogućnost da se istina tvrdnji zaista menja u zavisnosti od toga ko tvrdi neke tvrdnje. Čini se i da ti misliš da se ta dva principa makar, mešaju na neki način i da ne može da se smatra da je istinitost tvrdnji potpuno nezavisna od toga ko tvrdi neku tvrdnju. To je sigurno važno pitanje pa da mu se okrenemo. Da počnemo od tvog primera pa da idemo dalje. Mogu reći ovakvu rečenicu: ''Ja se zovem Zlatko Pangarić'', ali ako ti izgovoriš tu rečenicu ona je lažna. Svakako da se istinitost ove rečenice menja. Ali, čini se da je to samo posledica jezičke nepreciznosti: ako izostavimo zamenicu ili samo njenu upotrebu učinimo jasnom, na primer, ako uz ovu rečenicu ide i snimak tebe kako kažeš „Ja se zovem Z. Pangarić“ onda ova rečenica postaje istinita i u obliku „Čovek sa snimka je Z. Pangarić“ istinita je bilo ko da je kaže, dakle, njena istinitost postaje sasvim nezavisna od toga ko je govornik. Ali, dobro, ovaj slučaj može da bude previše lak, međutim, on verovatno i jeste samo početak; dalji korak su primeri koji su bili aktuelni još u Grčkoj. Da počnemo od etike u širem smislu: kad neko kaže, na primer: „baviti se sportom je dobro“ ili bilo šta drugo u obliku „X je dobro“ čini se da je jasno, još od Sokrata i sofista, da se istinitost ove rečenice menja od čoveka do čoveka. Naime istinitost ovakvih rečenica treba nekako da reflektuje činjenicu da nisu iste stvari dobre za sve ljude, odnosno, da su različite stvari dobre za različite ljude. Međutim, i to je ono što je ovde ključno, mi ne moramo da menjamo svoje metodološko pravilo da se istinitost neke rečenice ne menja u zavisnosti od toga ko je tvrdi da bi odgovorili ovom zahtevu. Sve što je potrebno je da se ove rečenice preciziraju „Dobro je za osobu X da se bavi sportom“ i odmah postaje jasno da odgovor na pitanje da li je za osobu X dobro ili ne da se bavi sportom uopšte ne zavisi od toga ko odgovara već samo do osobe X. Ako je za nju dobro da se bavi sportom onda će to biti tako za svaku osobu koja se bavi tom tvrdnjom.

Ovde treba uočiti još jednu jezičku zamku, o kojoj sam govorio i u „Komentaru Vitgenštajnovog Predavanja o etici“, da mi istu reč koristimo i kada govorimo da je nešto dobro „za“ nekog, u smislu da je to dobro za njegovo zdravlje, blagostanje itd. i da je nešto dobro „za“ nekog u smislu da on tvrdi da je to dobro (pa makar se radilo i onekoj savim drugoj osobi u prvom smislu). Dakle različitost biologije je i u ovoj etičkoj sferi relevantna za određivanje šta je dobro za nekoga (kao predmet o kome govorimo), ali je irelevantna u metodološkom smislu: ona neće dovesti do toga da je ono što je istinito za jednu osobu postane neistinito za neku drugu, gde su sada osobe shvaćene u drugom smislu, kao subjekti saznavanja.

Toliko o uticaju biološke različitosti. Ali, možda ima još primera koji mogu baciti neko svetlo. Na primer, omiljena priča u Grčkoj o dva čoveka kojima je u istoj prostoriji jednom hladno, a drugom toplo. Zašto to nije dokaz da odgovor na pitanje „Da li je u ovoj prostoirji hladno?“ ima dva suprotna jednako istinita odgovora. Jer, „jednom se čini i jeste hladno a drugom se čini i jeste toplo“, kako bi rekao Protagora. I ovde se radi o nečem što ne dovodi u pitanje generalni metodološki stav o kome govorimo, jer se u rečenicama ona dva čoveka radi o subjektivnom osećaju toplote i hladnoće, pa može da paralelno bude istinito „osobi A je hladno u ovoj prostoriji“ i „Osobi B je toplo u ovoj prostoriji“. Odatle oni ne treba da zaključe da istina o temperaturi u prostoriji nije ista za oba ova subjekta. Na biologiju i naš problem možda ukazuje i primer za daltonizmom (ili jednom varijantom daltonizma): neko vidi neku boju kao zelenu, neko kao sivu. Ko je u pravu? Opet je odgovor u subjektivnom osećaju, s tim da je možda moguće pokazati da je doživljaj boja kod normalnog vida adekvatniji. Ali ni taj primer ne pokazuje da bi istinitost mogla da se menja u zavisnosti od onoga ko tvrdi neku tvdrnju jer bi u ovom slučaju daltonista mogao da prizna da jedan njegov instrument ne radi „dobro“ i da nastavi sa normalnim bavljenjem naukom ne relativizujući zbog ovog primera celokupnu nauku.

Verujem da se sa ovom kritikom ideologije slažeš, a ovde sam je samo razjasnio pošto je ona centralna tema tog mog teksta.

A sad da završimo sa ostalima problemima koji se ovde javljaju i vezani su za nijanse u metodologiji koje mogu biti važne. Najpre, tebi je zapalo za oko da se kod mene pravi razlika prosto-složeno u ovom pasosu:

Možemo li o istinitosti te tvrdnje odlučiti tako što ćemo ispitati tok bioloških impulsa putem kojih je ona nastala u mozgu? Može se činiti da je to moguće u slučaju nekih prostijih tvrdnji, na primer: „Gledam u zelenu boju“, je verovatno tačno ukoliko određeni impulsi idu do nas, a onda od našeg oka do mozga, a netačno ukoliko idu neki drugi, ali ako se setimo bilo koje komplikovanije tvrdnje, osobito naučnih hipoteza koje se mogu odnositi na stvarnost o kojoj nismo imali nikakva iskustva, onda je očigledno da će nas ma kako dobro poznavanje biologije onoga ko tezu zastupa ostaviti isto toliko daleko od odgovora o njenoj ispravnosti kao što smo i bili.

E, ovde se izgleda radi o nečem što nije direktno vezano za ideologiju već više za teoriju saznanja. Tvoj stav se, čini mi se, zasniva na nekim premisama koji su karakteristične za pozitivističku metodologiju. Otprilike ona polazi od ovoga: postoje proste tvrdnje o realnosti koje se mogu potvrditi sa visokom verovatnoćom i koje se zasnivaju na biologiji načih čula (sad je ova biologija zajednička i ne može se tako lako iskoristiti za ideološke razlike). Složene tvrdnje nastaju „sastavljanjem od prostog“, kako ti kažeš, i, iako doduše univerzalni stavovi ne mogu da se sasvim potvrde, njihova plauzibilnost u potpunosti počiva na ovim prostim tvrdnjama. Proces saznanja se kreće u dinamici između kontrolisanog kretanja od hipoteza do ovog potvrđivanja u empiriji kada se prave nužne korekcije hipoteza. Kasnije ćemo o posledici ove metodologije, da, kada nam nedostaju ove proste empirijske tvrdnje, onda nemamo ni mogućnost argumentacije, tako da tu prestaje podložnost objektivnim kriterijumima (etika).

Šta tu može da bude problem? Sigurno da se jedna strana saznanja odvija po ovoj šemi. Ali postoji i druga strana u kojoj umesto da sve složeno zavisi od prostog a ono što važi za prosto mora da važi i za složeno, važi obrnuto da na svakom delu (koji se može učiniti prostiji) ima trag celine (složenog) iz razloga što je svaki deo, deo celine. Ovaj obrat u metodologiji je uveo u filozofiju Kant, tako da smo ipak već sad morali doći na njegovu teoriju saznanja i pojam apriorija. Ukratko, Kant misli da je saznanje sastavljeno od dva elementa: apriornog - koji daje formu i aposteriornog - koji daje empirijski sadržaj saznanja. Ne može se ni bez jednog od ova dva elementa. Medjutim, zbog toga što je Kant stavio naglasak na nepromenljive apriorije saznanja, ostala je neshvaćena glavna poenta celokupne teorije, da apriori može da bude promenljiv i da će tek promene u aprioriju praviti prave pomake u saznanju, tek promene u hipotezama će otvarati nova polja činjenica ili zatvarati neka druga. To znači da je saznanje osim pod uticajem biologije i pod uticajem ideo-logije (sada ovaj termin nema ništa sa ideologijom u negativnom smislu, a koristim ga samo zbog paralele ideo-bio) ili skupa ideja o svetu koje imamo a koji je produkt naše stvaralačke moći sazanja. Ova ideo-logija (ili apriori saznanja) je nezaobilazna, korisna i dominantna, ali i skriven/ij/a, u nekom saznanju. Međutim, to znači i da nam kao metodologija saznanja nije dovoljno samo pravilo „drži se onog što ti čula govore, a teorije koriguj kada vidiš da im podaci protivreče“. Iz nekoliko razloga: ako nemamo zamenu za teoriju neće je biti lako odbaciti čak ni kada joj podaci protivreče; uz dovoljno volje uvek je moguće protivrečeće podatke prikazati u svetlu koji neutrališe njihovu snagu opovrgavanja i, najzad, ako nismo osvetlili apriorni element u sazanju nećemo ni znati da ga menjamo, uvek će isti apriori da se ponavlja. A ovom aprioriju, zbog toga što nije direktno izveden iz iskustva i ne može se direktno u njemu proveravati, često pravi društvo ideologija – parazitni apriori kome je cilj da saznanje zadrži u nekom obliku koji je prilagođen nečijim interesima, a ne istini.

Ali da se vratimo ideo-logiji i biologiji. Na primer, imamo dva apriorija o kojima sada govorimo: jedan kaže da postoji univerzalna istina, a drugi da svako ima svoju istinu. Ovaj tekst koji sam do sada napisao je argumentacija u prilog jednog od ta dva stava i spada u filozofiju. Kako tu može da pomogne biologija?

Ili kako to ispratiti do nivoa neurobiologije, kako ti kažeš? Recimo da neurobiologija zaključi da su u proseku jednom od ova dva stava skloni ljudi koji... pa sad idu bilo koji podaci o njima, a drugom stavu ljudi koji... pa sad takođe neki podaci. Sad je pitanje kako nam ti podaci mogu pomoći, bez filozofije, da odlučimo koji je od ova dva stava ispravan? Filozofija kod ovog pitanja upotrebljava sasvim drugačiju logiku od biologije: ona neku tvrdnju ili normu povezuje sa drugim tvrdnjama ili normama i govori otprilike: onaj ko prihvata ove tvrdnje treba da prihvati ili odbaci neke druge tvrdnje – nezavisno od toga ko je taj. On je možda unapred sklon jednom ili drugom stavu, ali to je sada irelevantno, iako je sklon nečemu on je posmatran kao racionalan i slobodan, dakle takav da je u stanju da prihvati bolju-istinitiju tvdrnju. Biologija ove stavove povezuje sa činjenicama iz materijalnog života onoga ko ima te stavove. Moja teza je jednostavna: iako nam ova saznanja iz biologije mogu mnogo pomoći da se snađemo u svetu i svoja očekivanja prilagodimo njegovim zakonima i da sebi bolje objasnimo deo odgovora na pitanje zašto neko ima neki stav – ona nam ne mogu odgovoriti na pitanje da li je taj stav istinit.

Ali, šta je sa biologijom koja nam omogućava čulna iskustva na kojima u krajnjoj liniji počiva svako legitimno opravdanje. Ona je naravno prisutna, ali je simptomatično da se ona pojavljuje kao tema samo ukoliko postoji neki poremećaj u normalnoj fizičko-biološko-psihološkoj vezi nas i naše okoline. Onda kada taj poremećaj ne postoji, način na koji dolazimo u tom biološkom smislu do prostih stavova nije relevantan. Dakle jedan fizičar, čak i kada postavi jako spekulativnu hipotezu koja je trenutno neproverljiva može da se složi da će njena jedina moguća potvrda doći preko biologije normalnih subjekata preko koje će biti moguće na pojedinačnim slučajevima proveriti posledice hipoteze. A to sve ne znači, da kažemo i to, da su proste rečenice o spoljašnjoj realnosti bez ostatka proverljive: u svim rečenicama ima uticaja ideo-logije, jezika itd. preko kojih je ta prosta činjenica percipirana (teorijska uslovljenost opažanja). Uobičajeno stanovište pre Kanta je bilo da je put ka istini i objektivnosti da se ovaj doprinos subjekta neutrališe: što manje subjekta - to više istine. On je rekao obrnuto, što više subjekta (ali ne njegovih bioloških interesa) - to više istine.

Da se osvrnemo samo još na etiku u ovom kontekstu. Čini se da ti odvajaš etiku od ostale nauke, kada kažeš da: ''Vreme je lepo'' nije prost oblik nekog moralnog zakona, norme ili moralne dileme, pa oni i ne stoje u odnosu prosto/složeno. To je tačno, u smislu da jedna rečenica govori o onom što jeste u nekoj nepromenljivoj stvranosti, dok moralne norme govore o onom što treba da bude u promenljivoj stvarnosti ljudskog ponašanja. Međutim, smatram da nije tačno da ono što treba da bude nije podvrgnuto objektivnom kriterijumu, samo zato što o „dobrom“ ne postoji čulni podaci koji na isti način prolaze kroz biologiju nekog od naših čula do mozga. I pored toga mi posedujemo vezu sa objektivnim kriterijumom za „dobro“ naprosto u mogućnosti da nečemu kažemo „da“ ili „ne“, da nešto odobravamo ili neodobravamo. I, u tome isto tako možemo pogrešiti, kao i kod obične fizike.

S druge strane, čini mi se da se i ti s time slažeš kada kažeš:

„U ''društvenoj realnosti'' stvar je u principu identična. Tako smo svi mi u postsocijalističkim zemljama odbacili partikularne prakse izgradnje društva pa priznali i priklonili se univerzalnosti kapitalističkog ustrojstva. ''Stvarnost'' nas je, da tako kažem, naterala. Smatram da partikularne prakse i ideološke teorije ne mogu dugo opstati jer će ih praksa srušiti ili osporiti! Zgrada sazidana suprotno zakonima mehanike će se srušiti!

Ja ovde ipak vidim jedan problem: trenutna sudbina neke ideje, osobito ideja vezanih za društvo ne može da se uzme kao dokaz ili pokazatelj njihove istine. Ovde opet imamo primer jednog stava o kome sve vreme govorimo. Naime, istu ovu primedbu o stvarnosti, zajedno sa oznakama „partikularne praksa“ i „univerzalnost“ mogli su da imaju i socijalisti protiv kapitalista u vreme dok je kapitalizam propadao u mnogim zemljama. I tada su upravo partikularne prakse odbačene i zamenjene univerzalnošću socijalističkog ustrojstva, pod uticajem „stvarnosti“. I ja mislim da je stvarno tako bilo.

U stvari, sad kad govorimo o tvojim primedbama uopšte ne znam šta bi trebalo da znači sintagma „univerzalnost kapitalističkog ustrojstva“. Otprilike, pošto se ideologija, od kada postoji ta tema (još od Platonove Države, najmanje), kritikuje kao izraz partikularnih interesa i praksi, dok je ono suprotno ideologiji okarakterisano kao ono što je u „jednakom interesu svih“, onda bi tvoja ocena o univerzalnosti kapitalističkog ustrojstva trebala da znači da je kapitalizam kome smo se priklonili rešio to pitanje univerzalnost/partikularnost u korist svoje univerzalnosti. I tu se ne slažem. To je, mislim, jedna od glavnih zamki ideologije: ovo je bilo partikularno, ovo što ga je zamenilo je univerzalno. U dlaku je to tvrdio Marks o projektovanom novom projektu slocijalizma. Na taj način se, međutim, samo jedna konkretna empirija, biologija gura u univerzalno za pretenzijom da ga zauzme i onemogući vlastitu kritiku. Univerzalne su jednostavno samo najopštije ideje: univerzalna je istina, dobro (moral), smisao – ništa drugo nije univerzalno. U našem slučaju - ni kapitalizam, ni socijalizam, pogotovu ne „ovaj“ kapitalizam ili socijalizam.

I, na kraju, kako da samu stvarnost popravljamo, a ne samo da smenjujemo ljude? Puko smenjivanje ljudi je upravo način da se ništa ne promeni. Stvarnost naime ne čine samo prirodni zakoni ili spoljašnji podaci nego i njen apriori, odnosno, norme kojima se ta stvarnost ponaša i kreće. O tome je Hegel govorio u poznatoj formuli „Šta je stvarno, to je umno i šta je umno to je stvarno“. Da skočim na jednu drugu, naravno povezanu temu: nama ne treba biopolitika kao neko podmetanje nekog velikog biološkog tela koje kompromituje protivničku politiku, a čije uklanjanje lažno legitimiše našu, nego nam treba ideopolitika kao uticaj ideja ili filozofije na realnost, što bi uključivalo manje ideologije – više filozofije, pa i biologije, ali sa branom da se ona koristi u ideološke svrhe. Što se sve svodi na staru Platonovu primedbu da dok filozofija ne bude bitno uticala na politiku neće biti dobro uređene države.

Zlatko Pangarić:

Gotovo da nemam primedbi na tvoje izlaganje. Samo još ponešto:

''Moja teza je jednostavna: iako nam ova saznanja iz biologije mogu mnogo pomoći da se snađemo u svetu i svoja očekivanja prilagodimo njegovim zakonima, to istraživanje nam može pomoći i da sebi bolje objasnimo deo odgovora na pitanje zašto neko ima neki stav – ali nam ne može odgovoriti na pitanje da li je taj stav istinit.''

Kako sam to već rekao na drugom mestu ja smatram da postoji jedna istinita rečenica, naime da ''postoje samo atomi (kvarkovi) i praznina, a sve ostalo je mnenje'' (Naravno da se podrazumeva da je istinita i celokupna nauka izgrađena na tom stavu.)

To znači dalje da su sva ostala pitanja kvazi-pitanja . O njima se može raspravljati, mogu se analizirati, tvrditi i pobijati. Čovek može da se rodi i živi ali i nije morao da se rodi. Može se zvati Zlatko ali i drugačije. Dakle, milioni rečenica kojima opisujemo naš svet i naše živote ne izražavaju nešto nužno, nešto što zaista mora postojati.

O ''etici'' i ''istini'' ne bih previše raspravljao jer mislim da su ta pitanja nerešiva tako kako se postavljaju . Mislim da je za ''istinu'' rešenje nađeno u simboličkoj logici gde je istinitost/lažnost stavova aksiomatski uređena. Sistem aksioma možemo prihvatiti, proširiti/suziti ili odbaciti, ali u okviru prihvaćenog aksiomatskog sistema ''istinitost'' je rešena. O ''etici'' razmišljam u okviru moje ''basne o pčeli i muvi''. Postoje ljudi za koje su etika, moral, dobro, itd., važna pitanja, a velika većina ljudi nije odmakla nažalost od onog ''životinjskog'' u sebi. Ili da to kažem slikovito: postoje Isusovi učenici i milioni milioni sledbenika (svaki sa svojim kompromisom).

Saznanje sasvim lepo napreduje i bez filozofije saznanja. Šta to znači? Znači da onaj koji saznaje ima tu pred sobom ''predmet saznavanja'' i svoj (ljudski) intelekt (svest). Mislim da niko nije ništa ozbiljno pronašao/saznao tako što se bavio metodološkim zavrzlamama. Dobar primer je Engelsova ''Dijalektika prirode'' koja je iako odlična sinteza u stvari potpuno bezvredna i parazitska disciplina.

Pošto je ''sve'' sastavljeno od atoma mislim da je jedini zahtev istinitosti/valjanosti/zasnovanosti neke tvrdnje ili teorije mogućnost da ''predmeti'' njihovih bavljenja budu replicirani/ponovljeni ljudskom tehnologijom. Kada na taj način budu rešeni problemi ''života'' i ''svesti'' sve će nam ostala pitanja biti mnogo jasnija. Vrlo se temeljno i ozbiljno radi na projektu veštačke inteligencije i to nije bez razloga. Kada vidimo tu ''drugu svest'' na delu tek tada će otpočeti pravi/istinski dijalog.

Zlatko Pangarić

Precizirao sam i revidirao donekle moje stavove:

1) Moja rečenica ''Ja se zovem Zlatko Pangarić.'' pretrpela je u tvojoj interpretaciji promene koje se ne mogu svesti na ''jezičku nepreciznost''. Prvo, zamenica se ne može izostaviti, i drugo, rečenica ''Čovek sa snimka je Zlatko Pangarić'' je podešena da bude istinita za svakoga ko je izgovori, ali to više nije rečenica koju ja – upravo ja izgovaram ovde i sada.

Snimak koji bi pratio izgovaranje moje rečenice, kao i prisutnost ostalih ljudi koji bi svojom percepcijom ispratili dešavanje, jeste ''posredovanje'' kojim bi ja pojačao izvesnost obaveštenja koje rečenica donosi. Ja se mogu pozvati na te ''svedoke'' i snimku, itd. Tako sam zamislio taj primer.

2) Uzmimo ovakvu istinitu rečenicu: ''Ova stvar je mala'' (iz knjige Bogdana Šešića ''Osnovi logike''). To da li je stvar mala ili velika, nema nikakve veze sa samom stvari. To je spoljašnja odredba i tiče se samo čoveka, njegove mere, tj. njegovog odnosa kao stvari među stvarima. To što je limun kiseo isto tako nema nikakve veze sa biljkom jer ona ne zna da je kisela, itd. Hoću reći da se takvi primeri ne mogu uzimati kao primeri istinitih stavova.

3) Rečenica ''Da li je u ovoj prostoriji je hladno'' takođe se ne bavi ''istinom'' jer ne postoji ni ''toplo'' a ni ''hladno'', odnosno postoji samo toplota (i temperatura kao matematički izraz srednje kinetičke energije molekula). Sva tela u kosmosu su na određenoj temperaturi (sva su topla) a reč ''hladno'', ili odnos ''toplo-hladno'', jeste jedna proizvoljna crta ili interval na temperaturnoj skali, i zaista je kod svakog čoveka drugačije postavljen i podložan promeni.

4) Ti kažeš da nam biologija ne može pomoći da se odlučimo koji je stav istinit, tj. ''da postoji apsolutna istina'' i drugi ''da svako ima svoju istinu''. Ti kažeš: '' Biologija ove stavove povezuje sa činjenicama iz materijalnog života onoga ko ima te stavove. '' Ono što se vidi na PET snimcima mozga, što otkriva EEG, elektrohemijski tokovi između nervnih ćelija, itd., ima svoj posebni jezik koji sa popularno-filozofskim jezikom nema nikakve veze. Na isti način treperenje molekula kao toplota ima veze sa čovekom samo toliko što i čovek, pa i svaka njegova ćelija, treperi u istom smislu. Pitanje ''da li je hladno'' može se dovesti u vezu sa fiziologijom, njenom regulacijom i optimalizacijom hemijskih procesa, itd. Istina rečenice ''Da li je u prostoriji hladno'' sakrivena je iza ''devet gora i devet mora''. To je samo daleki daleki eho stvarnog zbivanja. Još je dalje moralna problematika. Ona ima još manje veze sa ''materijom'' pa i ''biologijom''. Ima - ali je veza ''slaba'' kao što je gravitaciona sila npr. Jupitera zanemarljiva na Zemlji (nećemo se baviti astrologijom).

Sada jedna paralela sa pčelinjim društvom. Pčele komuniciraju zvukom i hemijski (feromoni). Moguće je, i to je urađeno, napraviti lažnu maticu koja će uticati i voditi društvo kao i ona prava matica (naravno još uvek ograničenog obima). Dakle, kod pčelinjeg društva su otkriveni elementi veze između hemije, komunikacije (generisanje ''stavova – istinitih i lažnih'') i ponašanja. I pčele mogu proizvesti lažne informacije i podešavati svoje ponašanje prema tim informacijama. Npr. u jesen ili zimu moguće je u košnicu uneti električni grejač i matica će početi sa polaganjem jaja. Dakle, od sve raznolikosti percepcija pčele reaguju sa promenom ponašanja samo na promenu srednje spoljne temperature. One će zanemariti da je zima, da nema polena, da su upravo izvršile pripremu za zimovanje, itd. Dakle, informacija (ili stav) ne odgovara realnosti iako je rezultat realnih procesa. Kada bi pčele pitali ''da li je napolju zima'' one bi odgovorile da nije, iako bi po izletanju iz košnice zaključile suprotno. Na sličan način mi ne dopiremo do stvarnog zbivanja. Proizvodimo milione rečenica, uzimamo te rečenice i ''priče'', tj. njihove poente kao osnovu (realnost) za sledeće rečenice, itd. Npr. mi još uvek govorimo da Sunce ujutro izlazi i uveče zalazi, čak to uzimamo kao primere u raspravama. Zašto? Zato što bi uklanjanje tih i sličnih stavova/tvrdnji srušilo ogromne količine naše uobičajene konverzacije, uobičajene predstave pa i ponašanja. Koliko emocija se unosi u prizor izlaska sunca (''Sunce se rađa!'') – a sve to možemo okarakterisati kao varku jer pokretni horizont planete koja rotira uopšte nije percipiran niti može biti percipiran. Mi reagujemo, kao i pčele, samo na određene podražaje, a zatim govorimo o ''istini'' i ''univerzalnosti''.

Ako sada u kontekst ovog izlaganja stavimo rečenicu koju izgovara neki čovek gledajući sa prozora: ''Napolju je sunčano'', vidimo da je to daleki odjek stvarnog zbivanja i da je apsurdno tu rečenicu dovoditi u vezu sa ''apsolutnom istinom''.

5) Identitet ''voda = H 2 O'' nije važan/stvaran identitet jer reč ''voda'' dolazi iz jednog drugog sveta/iskustva. Ona sa modernom hemijom, sa atomima i molekulima, kvantnim brojevima, itd. nema veze. Neka veštačka supstancija nema svoje prirodno, obično ime – pa vidimo da ''ime'' tu ne igra nikakvu ulogu i da se zapravo ne radi o identitetu. Ime je tu samo ''nalepnica''. Ta veštačka supstancija sasvim postojano postoji i sa latinskim imenom kao što bi postojala i sa nekim besmislenim imenom.

Reči koje koristi etika kao što su dobro, ispravno, dužnost, itd. sumnjam da poseduju ili referiraju ''nešto'' istinito. One su poput one ''priče'' o suncu koje izlazi.

6) Kant: ''Radi tako da maksima tvoje volje u svako doba može ujedno da vredi kao princip opšteg zakonodavstva.'' Mislim da ovaj princip postoji u pčelinjem društvu. Pčela radi danonoćno dvadesetak dana. Za to vreme sakupi pola kafene kašičice meda i na kraju izleti da bi umrla sama izvan košnice (što je poslednja žrtva za dobrobit društva). U ljudskom društvu čovek dok je učinio neko i najmanje dobro (preveo staricu preko puta) već očekuje nagradu ili barem pohvalu. Isto tako smatra da je društvo dužno da ga ceo život podržava i pomaže, itd., itd. Hoću reći da prirodno društvo može do te mere biti moralno (solidarno, pravedno) da moral možemo shvatiti kao prirodno stanje stvari, zakon. Taj moral služi jednoj svrsi: opstanku zajednice, preživljavanju. Taj moral nije ništa drugo nego optimalizacija resursa i životnih snaga.

Kad je u pitanju savremeni čovek ''moralno dobro'' se najednom dovodi u vezu sa '' srećom'', ''užitkom'', ''blagostanjem'', ''vrlinom'', ''umom''. Životi postaju sredstvo za ostvarivanje počesto bizarnih ciljeva. Olako se troše životi generacija. Zašto?

Prototip ljudskog društva nije pčelinje društvo nego krdo sa dominantnim mužjakom na čelu i složenom generacijsko-udvoričko-zavereničkom strukturom podanika.

U ljudskom društvu (pa i svakom pojedinačnom čoveku) postoje dva principa: Prvi je zakon jačeg, fizička snaga koja stvara pravo/zakon i drugi podanički princip pčelinjeg tipa (solidarnost, pravda, dobrobit zajednice, griža savesti, itd.).